Posetili smo Kubu - zemlju zaleđenu u vremenu gde doktori imaju platu 30 dolara, jaja hleb su luksuz, a internet je naučna fantastika

“Ništa nije tako gorko za narod, nego leći slobodan i probuditi se kao rob” - Fidel Kastro

Spektakularna i različita, decenijama ušuškana u izolovanost, Kuba prvilači turiste iz celog sveta. Ali da li je ovaj karipski turistički raj i raj za Kubance?

“Viva la Revolucion”

Preporučujemo

Iako je od Kubanske revolucije prošlo 60 godina, a od smrti njenog lidera Fidela Kastra tri, uticaj čuvene Revolucije je idalje izrazito jak na najvećem ostrvu Kariba. Na svakom koraku oseća se ideja “pobede” koja je ujedinila kubanski narod.

Ta ideja čini čak aktuelnim događaje o kojima je davno brujao svet i koji su iznedrili jake simbole pobune i harizmatične vođe poput Fidela i Če Gevare. Glorifikovanje aktera revolucije na fasadama oronulih zgrada, na raskršću velikih ulica velelepni spomenici nacionalnim herojima, u najvećoj meri spomen obeležja apostolu nezavisnosti kubanskog naroda Hose Martiju i sveprisutne kubanske zastave svedoče o jakom nacionalnom identitetu.

Kada ruska “Lada” i američki “Ševrolet” postanu jedno

Još nešto što ne može a da se ne primeti na ulicama Havane su dotrajali američki automobili, koji predstavljaju glavnu atrakciju za turiste. Može se videti „Ševrolet“ iz pedesetih godina dvadesetog veka koji već odavno iznutra više nije „Ševrolet“, već ruska „Lada“, delova pronađenih i dopremljenih uz mnogo muke na Kubu. Ali to su bile jedine mogućnosti!

“Lada” stara oko 30 godina, ako je verovati jednom taksisti, vredi oko 30.000 američkih dolara. Posmatrajući te oronule, ali veselim bojama ofarbane i ulickane automobile, ne mogu a da se ne divim kubanskom narodu koji je u teškim decenijama od svega onoga na raspolaganju izvlačio maksimum. I to dodatno ušminkao najlepšim nijansama roze, plave, crvene i zelene.

Isto tako su od svojih života, za koji bi zapadni svet rekao da je neprimeren 21. veku, napravili konstantnu žurku uz muziku, rum i kvalitetan domaći duvan.

“Na Kubi je muzika nasušna potreba kao i vazduh.”

Muzika na Kubi je posebna priča. Svetski putnici, sigurna sam, mogu posvedočiti da na svetu ne postoji zemlja sa više uživo svirane muzike. Svaki restoran, bar, trg, šetalište, od jutra do mraka, ima uživo performans bolji od mnogih evropskih izvođača za koje se u plaća visoka cena ulaznice i traži karta više.

Kubanci žive u ritmu Salse, Regetona i Čačača. Videćete konobara u restoranu nakon primljene porudžbine kako u ritmu muzike odlazi po vaše piće. Videćete par u šetnji, koji počinje spontano da igra na ulici uz latino zvuke ili će vama neko prići da zajedno odigrate. Na Kubi svi plešu, i mladi i stari puni životne radosti. Muzika je na Kubi život. Tačnije, ona ga oplemenjuje.

Muzika je i najviše zaslužna za taj prepoznatljiv kubanski imidž. Ali nije jedina.

Kubu je u svetu proslavilo mnogo stvari: Mohito, Daikiri, Kuba libre, Kohiba, Salsa, Če... Kome god bi na svetu nabrojali prethodno znao bi odakle dolazi i u imidž koje zemlje se ugrađuje. Ali nikako ne smemo zaboraviti da su njeno najveće bogatstvo ljudi: raličitih boja i porekla, velikog srca, učtivosti i toplog osmeha dobrodošlice.

Neposeredna i bezbedna

Kuba je zemlja zaleđena u vremenu i to ima koliko negativnih, toliko i pozitivnih strana. Kubansko društvo, nakon višedecenijske izolacije, nisu zahvatile, figurativno rečeno, bolesti zapadnog sveta. Utisak je da Kubanci zapravo razgovaraju za vreme ručka, oni su posvećeni jedni drugima, a ne svako svom gedžetu.

Pristup internetu im je omogućen 2015. godine, ali je vemenom i kvalitetom limitiran. Od 2017. godine Vlada je dozvolila i kućnu konekciju, ali su idalje pojedini gradski parkovi mesta sa najbržim internetom i na tim zelenim površinama može se videti mnoštvo Kubanaca zagledanih u svoje smartfonove.

Na tim tačkama za WI-FI konekciju možete sresti “dilere” kartica koje su neophone za pristup 3G mreži, a koje izdaje državni telefonski operater.

Još jedna pozitivna strana Kube – izrazito je bezbedna. Šetnja po mračnim ulicama zabačenih Beogradskih naselja oko 2 sata iza ponoći može delovati kao zastrašivo iskušenje, što na Kubi nikako nije slučaj.

U Havani možete videti mnoštvo klinaca kako se sa vršnjacima igra na ulici ili u parkovima malo dalje od kuće. Ne postoji bojazan da će doći do otmice, jer na Kubi poslednjih 6 decenija nije zabeležen slučaj kidnapovanja deteta. Drušvo je sigurno zahvaljujući velikom broju uniformisanih lica na ulicama Havane.

Ta ista uniformisana lica koja brinu o bezbednosti, istovremeno vrebaju građane i kažnjavaju za svaku sitnicu.

Tako nisu retke, a ni niske, kazne za Kubance koji se usude da porazgovaraju sa turistima, a d aim to nije u opisu posla. Ukoliko turisti ne posvedoče da se sa uhvaćenim poznaju od ranije, nesrećnika čeka napismena kazna od oko 100 dolara i rok od 10 dana da je isplati. Ukoliko je ne reguliše, sledi mu pritvor i naporan neplaćen rad kojim će na poljima duvana ili u nekoj drugoj oblasti otplatiti svoj „greh“, objašnjava nam situaciju u kojoj se našao Horhe, sredovečni stanovnik Havane.

Turizam – najvažnija privredna grana i jedini izlaz iz nemaštine

Nakon raspada SSSR-a i takozvanog „Specijalnog perioda“ na Kubi vlasti su, svesne značaja turizma za opstanak i spas ekonomije, uradile dosta na turističkoj promociji Havane. U poslednjih par godina naglo je porastao broj ugostiteljskih lokala u privatnom vlasništvu, a grade se i novi hoteli.

Mogućnosti za zaradu u turizmu su najbolje, pa se veliki broj Kubanaca odlučuje za napuštanje javnih službi, kako bi na ulici prodavali suvenire ili svirali, crtali portrete turista, vozili taksi ili prodavali kubanske cigarete. Malo je onih koji su imali mogućnost da naprave stambene jedinice za izdavanje, kada su se za to stvorili uslovi.

Apsolutna pobeda nad nepismenošću

U razgovoru sa Kubancima, bez obzira čime se bave, možete zapaziti da su veoma obrazovani. Još u ranim godinama nakon Revolucije Kastro je proglasio pobedu nad nepismenošću. Kubancima je obezbeđeno besplatno školovanje i edukativni sistem prilagođen jednakim pristupom i dečacima i devojčicama, omogućeno im je studiranje na čak 26 državnih univerziteta.

Zbog toga imaju i najrazvijenije zdravstvo u čitavoj Latinskoj Americi, a kubanski doktori su izrazito traženi najviše u Brazilu i Meksiku. U potrazi za većom zaradom mnogi i odlaze iz zemlje, jer doktorska plata na Kubi na mesečnom nivou iznosi oko 30 dolara.

Ovo ostrvo nikada ne miruje. Čim stupite nogom na aerodrom osetite furijozni nalet energije i ushićenje koje se oseća u vazduhu. Miriše na dobro, ali u tim mirisima može se osetiti i dah problema, dah neke nadolazeće promene. Jer pored slavljenja Revolucije, obični građani sve manje veruju u nju, sve manje dele ideale te pobede 1959. Zbog teškog života, nemaštine, ograničenih sloboda Kubanci se nadaju promenama i znaju da, kao što je

Obama rekao prilikom istorijske posete Kubi, oni sami moraju da je promene. „SAD nema ni kapacitet, a ni nameru da uvodi promene na Kubi. Promene zavise od Kubanskog narod“, citira bivšeg američkog predsednika Horhe.

Kad hleb i jaja postanu luksuz

Razlog rastućeg nezadovoljstva kod Kubanaca, paradoksalno je i nedavno otvaranje zemlje prema svetu. Navode da u kontaktu sa strancima, pogotovo sa Amerikancima koji su do nedavno masovno dolazili na Kubu, jasnije vide razlike u životnim standardima. Postaje im očigledno da to što oni nemaju u svojoj zemlji ili je dostupno a nedostižno zbog visoke cene, predstavlja najnormalniji posed za svakog stranca. I tu raste nezadovoljstvo sistemom aktuelne vladavine.

Poseban problem je nedostupnost osnovnih sredstava za život: hrane, lekova i kozmetike. Hrane u Havani nema dovoljno. Jaja i hleb, koji predstavljaju najdostupnije prehrambene namirnice u ostatku sveta, na Kubi je veoma teško naći. Širom zemlje i nije toliki problem, jer postoje domaćinsta koja imaju svoje kokoši, pa samim tim i svoja jaja, ali u Havani na jaja se gleda kao na luksuz.

Kuba je jedna od retkih zemalja u kojima se sve namirnice potrebne za život proizvode u zemlji, retko šta se uvozi iz inostranstva. To predstavlja i problem u prenaseljenoj Havani, koja je i veći deo godine puna stranih turista.

- U Havani ima hrane, ali se ona dostavlja restoranima koji pripremaju obroke za turiste. Kubanci zbog visokih cena jela, nemaju dostup tim restoranima. Kako je moguće da jedna večera za dvoje u kubanskom restoranu iznosi koliko jedna prosečna kubanska plata?“ pita se Aleks, Kubanac koji sa šestočlanom porodicom živi u jednosobnom stanu u Starom gradu Havane.

Aleks, kako bi prehranio porodicu vozi bici-taksi, ali samo onda kada to može sebi da priušti. Naime, nema svoj bicikl, a rentiranje jednog kod državnog zastupnika košta 20 dolara na dan. Ima dana kada Aleks, zbog velike konkurencije ili slabe turističke sezone, nema gotovo ni jednu mušteriju, pa je onda u minusu onih istih 20 dolara.

“Ništa nije tako gorko za narod, nego leći slobodan i probuditi se kao rob” - Fidel Kastro

Kubance ne odlikuje slepi optimizam. U razgovoru sa jednom starijom Kubankom saznajem možda najsažetije objašnjenje Revolucije. Tumačenje koje sam čula od ove dame nisam pronašla ni u jednom tekstu o Revoluciji, a pre odlaska sam ih pročitala na desetine, niti je ko tako lepo formulisao suštinu revolucionarne borbe u nekom od dokumentaraca.

Ona ističe da je narod Kube svestan da revolucionari nisu u političkom smislu izabrali najbolji sistem, najbolji način upravljanja državom, jer je Revolucija kada se podvuče crta donela građanima teži život. Ali tu istu revoluciju slave i uvek će je slaviti, jer im je donela nešto što je za njih nakon vekova formalnog i neformalnog ropstva neprocenjivo: „Revolucija je donela Kubancima dostojanstvo“, kaže ova mudra dama.

Kubu u narednoj deceniji očekuju promene, zato mi je neobjašnjivo važno posetiti je i doživeti baš ovakvu, još zaleđenu u vremenu. Jer, možda mnogi ne vide, ali odleđivanje je počelo.

(Telegraf.rs/Anđelija Vraz)