Majka zvana hrabrost: Bolesnog sina (26) nosi na leđima i tako obilaze svet

Ona je sina rodila kada je imala 17 godina i tada je sebi obećala da će mu pružiti najlepši mogući život

Između majke i deteta postoji neraskidiva biološka veza koja prerasta u dubok emotivni odnos. Jedan vid zaštite koji majka pruža je fizički, dok je drugi psihološki i ogleda se u detetovoj sigurnosti kada su zajedno. Da granice onoga što bi majka uradila za svoje dete ne postoje, dokazuje i Niki Antram (43), samohrana majka iz Australije.

Preporučujemo

Ona je godine provela putujući svetom sa sinom Džimijem (26) noseći ga na leđima. Već je, kako kaže, planirala njhovu sledeću avanturu po Kanadi, ali ih je pandemija korona virusa zaustavila. Ipak, veruje da će i to proći, a trenutno obilaze Australiju, dok ne budu mogli da odu van granica svog kontinenta.

Džimi je rođen sa fizičkim i mentalnim invaliditetom. Slep je i potrebna mu je dvadesetčetvoročasovna nega. Niki je sina rodila kada je imala 17 godina i tada je sebi obećala da će mu pružiti najlepši mogući život.

Krenula je sa njim, noseći ga na leđima, da putuje svetom. Omogućila mu je da na tim putovanjima iskusi razne avanture poput plivanja sa delfinima, jahanja na konju, vožnju u sankama, letenje balonom…

Ipak, svesna je da je sve starija i da će joj nošenje sina na leđima postajati sve teže. Džimi ima invalidska kolica koja oni ponekad koriste, a često mu majka pomaže oko toga da sam napravi po nekoliko koraka.

- Kada planiram naše putovanje, uvek se pobrinem da imam dovoljno pelena, odeće, jastučnica i posteljine. Sve unapred pripremim i najavljujem naš dolazak gde god da idemo, u restoranima, hotelima, na različitim atrakcijama - ispričala je ova žena.

- Čak i ako znam da će sve biti u redu, volim da ih unapred obavestim ko im dolazi, kako bih bila sigurna da smo se razumeli i da će sve proći kako treba - dodaje.

Kako kaže, nije lako uvek pronaći smeštaj zbog Džimijevog stanja.

Inače, u toku putovanja često nailazi na probleme kako da vuče teške kofere dok nosi sina na leđima, ali kako kaže, sve zaboravi kada stignu do cilja.

- Srećna sam, jer Džimi ima slična interesovanja kao i ja. Oboje uživamo u prirodi, vodi i avanturama. Od Balija do Havaja ostajali smo napolju po celu noć, jer i on voli da se zabavlja, a ja pronalazim načine kako da mu osiguram dobar život pun avantura. Većinu vremena on uživa i u najjednostavnijim stvarima - govori Niki o avanturama sa svojim sinom.

Džimi je rođen slep, što je utvrđeno dva meseca po rođenju

- Imao je dva meseca i već je bio slep. Njegova baka je primetila da ne poseže za igračkama, niti direktno gleda u šarene stvari koje su visile iznad njega. Tad smo krenuli na testiranja - kaže Niki.

Šest meseci kasnije saznala je da Džimi ima epilepsiju. Od tada do danas traje njena borba da mu osigura lep život. Priznaje da nije bila uvek smirena i srećna.

- Srce mi se slomilo kad sam saznala da će zauvek biti slep i trebalo mi je dosta vremena da to prihvatim i da savladam osećanja boli i povređenosti. Imala sam 17 godina i veliku odgovornost pred sobom - priseća se ona.

- Svakog dana pokušavam da ga naučim novim rečima i pokretima. To je proces koji mora da se ponavlja mnogo puta. On je moja inspiracija. Uvek je srećan, nasmejan...Ponekad se pitam kako da budem tužna kada vidim njega nasmejanog, iako nikada nije video boje, oblike, dugu..., on ipak sedi i smeši mi se. Ne vidi me na konvencionalan način, ali siguran sam da u mislima ima sliku o tome kako izgledam - zaključuje ova veoma hrabra mama.

(Telegraf.rs)