Zašto roditelji zastrašuju decu lekarima i policijom: Psiholog za Telegraf otkriva posledice ove metode

Ako roditelj manipuliše dečijim strahom, ono će ga poslušati jer se uplašio, a ne zato što razume zahtev

Roditeljstvo važi za najlepšu i najzahtevniju ulogu u životu, za koju se, čini se, čitav život spremamo, a nikada nismo potpuno spremni. Dok ste deca, ali i odrasle osobe i još uvek nemate svoju decu, sigurno ste nebrojeno puta pomislili kako biste vi to drugačije, kako biste doneli "ispravnije odluke", kako nikada ne biste svom detetu rekli nešto na određen način.

Preporučujemo

Ipak, kada na red dođe "to vreme", da se i sami suočite sa izazovima koje ova uloga nosi, stvari izgledaju malo drugačije.

Roditelji ponekada iz nemoći ili neznanja, kako bi nametnuli autoritet ili od dece odmah izdejstovali određeno ponašanje, pribegavaju metodama zastrašivanja, koje na prvi pogled izgledaju naivno, ali mogu imati dugoročne posledice.

Najčešće se koristi zastrašivanje "čika docom" i "čika policajcem", a kako na decu može uticati plašenje osobama čija je uloga u društvu uvek da pomognu za Telegraf odgovara psiholog Brankica Šaljić - Milenković.

- Najčešće se policajci i lekari koriste u situacijama nemoći roditelja da postave granice, pa se tako pozivaju pred detetom na "viši" autoritet koji bi trebalo da deluje strašnije i ozbiljnije za dete - kaže Šaljić - Milenković.

Ona podseća da bi detetu lekare i policajce trebalo da predstavimo kao osobe od poverenja kojima se uvek mogu obratiti.

- Problem je što roditelji zastrašuju decu policijom koja je tu da nam pomogne, a onda lekarima sa kojima će se dete u toku celog života sretati - objašnjava psiholog.

Autoritet nije ni strogost ni strahopoštovanje, ni insistiranje na bespogovornoj poslušnosti. Ako roditelj manipuliše dečijim strahom, ono će ga poslušati jer se uplašio, a ne zato što razume zahtev. 

- To je nezgodno onda kada nam zatreba lekarska intervencija ili pregled i dete s pravom može odbijati da sarađuje. Nema potrebe za tim. Neretko se koristi i baba roga, pa se onda roditelji čude što im se deca plaše mraka, stepeništa i da idu nekud sama - ističe Šaljić - Milenković.

Psiholog naglašava da roditelji ovu metodu vaspitanja ne treba da koriste, jer će dete steći pogrešnu sliku o svetu koji ga okružuje.

- Zastrašivanje treba izbaciti iz repertoara, a uvesti jasne granice. Sta to znači? U skladu sa uzrastom, svako neželjeno ponašanje treba da prati molba da se prekine, zatim upozorenje šta će se dogoditi, ako vas dete ne posluša i onda izvršenje svoje date reči. Posle par puta doslednosti biće dovoljno i samo jedno upozorenje - objašnjava za naš portal psiholog Brankica Šaljić - Milenković.

Kako kaže, roditelj bi svom detetu trebalo da budu autoritet, a kada ga uspostave neće biti potrebe za zastrašivanjem.

- Da bi dete uradilo ono sto tražimo, pored ove jedne metode, potreban je i balans sa pohvalama i nagradama u toku usvajanja novog, poželjnog, ponašanja. Vređanje deteta i etiketiranje ličnosti nije poželjno i veoma je štetno, jer dete vremenom poveruje da je takvo kakvim ga nazivamo i ne želi da se trudi da to promeni. Na kraju još i ustali takvo ponašanje - upozorava psiholog.

Psiholog ističe da poenta kazne nije ta da dete bude nesrećno i uplašeno, već motivisano.

-  U redu da je da kazna traje do tri dana, a onda dete shvata da mu se ne isplati da ne sluša, nego ako bude poslušno kazna će da prođe i želeće da se potrudi. Na takvim stvarima gradite sebi autoritet kao roditelju, a dete će vam u budućnosti biti zahvalno - zaključuje Brankica Šaljić - Milenković.

(Telegraf.rs)