Kako da kažete NE, a da vas ne grize savest: Psiholog otkriva važnost postavljanja ličnih granica

- Kod nas se vaspitanjem ne podržava i ne razvija asertivnost kod dece, čak nemamo ni prevod u našem jeziku za ovu reč – kaže za Telegraf psiholog Irena Werner

Kad je dete malo, posebno u drugoj i trećoj godini života, reč „ne“ je reč koju najčešće izgovara. Ali, tokom odrastanja, nekako se dogodi da ova reč gotovo prestane da postoji u našem rečniku. Mnogima je teško da kažu „ne“, posebno kada bi trebalo da je upute prijateljima, roditeljima, emotivnom partneru...

Preporučujemo

Postavljanje ličnih granica ume da bude preveliki izazov, posebno ukoliko je neko odrastao u porodici čiji su stariji članovi bili ili previše strogi ili su, pak, svojim primerom pokazivali da je odbijanje znak izostanka ljubavi i vaspitanja.

O tome koliko je reč „ne“ moćna i u isto vreme mnogima teška za izgovoriti za Telegraf priča psiholog Irena Werner iz Psihološkog savetovališta Centar.

- Kad odrastemo, već smo prošli kroz ključan deo procesa uticaja socijalne sredine koju čine porodica, škola i vršnjaci, i koji nam je oblikovao ličnost – kaže psiholog Werner za Telegraf. - U zavisnosti od kulture, a deluje da je tako kod nas, smatra se nepristojnim odbiti nečiji zahtev.

Asertivnost se tretira kao drskost

Sagovornica Telegrafa ističe da je primetila u praksi kako se kod nas vaspitanjem ne podržava i ne razvija asertivnost kod dece.

- Nemamo ni prevod u našem jeziku za ovu reč – kaže Irena i dodaje:

- Asertivnost znači samopouzdano zauzimanje za svoje želje i potrebe bez ugrožavanja drugih ljudi, ali se isto tako i ne povlačimo. Kada deca i postupe asertivno, obično dobiju poruku od sredine - nastavnika, porodice, da se ponašaju drsko.

Deca uglavnom i nemaju uzora, prvenstveno u porodici, koji otvoreno zastupa svoje potrebe, a na koga mogu da se ugledaju, da bi i u odraslom dobu imala to ponašanje u repertoaru.

Zašto „ne talasamo“

Zato i ne čudi što odrasli, kako bi zadobili ili zadržali ljubav i pažnju okoline, klimaju glavom i onda kada im je mrsko da urade nešto što drugi od njih traže ili očekuju. Pitamo psihologa da li je u korenu izbegavanja reči „ne“ strah od odbacivanja, manjak samopouzdanja ili neko treće pogrešno uverenje?

- Pristajanje na nešto što nam ne odgovara skoro uvek dolazi iz potrebe da budemo prihvaćeni, da „ne talasamo“ mnogo, da se ne odvajamo od normale... Tu je uključeno mnogo međuzavisnih pojava, između ostalog i strah od odbacivanja, manjak samopouzdanja, izbegavanje konflikta... Strah od izbegavanja reči „ne“ je evolucijski opravdan. Ne slagati se sa svojom sredinom, grupom, nekada je značilo izgnanstvo i smrt.

Sagovornica Telegrafa ističe da je odustajanje od vlastitih potreba da bismo se prilagodili željama i potrebama drugih verovatno obrazac ponašanja koja je osoba odavno stekla, nešto što nosi iz porodice. Navika da se osoba tako ponaša je duboko ukorenjena.

- Postoje različiti načini na koje je moguće pristupiti rešavanju ovog problema. Psihoterapija se izdvaja kao jedan od tih načina. Ona, između ostalog, omogućava rad na podložnim pogrešnim uverenjima (šta mislimo da bi nam se desilo kad bismo i rekli to strašno „ne“), kao i ovladavanje veštinama asertivne komunikacije – objašnjava psiholog.

Niste sebični ako nešto odbijete da uradite

Iako se tako može doživeti, Werner naglašava da zastupanje sopstvenih potreba nije sebično. Osoba koja zastupa svoje potrebe, radi na sebi i razvija se, a takva osoba na kraju može najviše i da ponudi drugima.

Iza toga što osoba ne ume da kaže „ne“ može da stoji i to da ne voli sebe dovoljno, odnosno da ima doživljaj manje vrednosti – da nije toliko važna da bude po njenom.

- Ovaj obrazac sigurno velikim delom dolazi iz procesa vaspitanja. Nažalost, kulturološki se ne podržava asertivnost, pa ni sami roditelji nisu imali priliku da nauče da se ponašaju asertivno, te ne mogu tome ni da nauče decu – smatra Irena.

Čak i kad prvi put kažu „ne“, mnoge osobe koje su do tada svima izlazile u susret osećaju se loše, pokleknu i vrate se starom uverenju. Mnogi ne znaju kako da istraju na putu da štite sebe, a da se u isto vreme ne osećaju odbačeno.

- Normalno je da se osoba oseća loše, a odbacivanje sredine je gotovo neizbežno. Nekim ljudima neće odgovarati to novo ponašanje, jer im je odgovaralo da uvek bude po njihovom i otići će, neki će pokušati da poljuljaju vašu odluku zadirkivanjima i komentarima... Ipak, biće i onih koji će vas prihvatiti, a najbitnije je takve osobe zadržati u životu, za one druge nije – ohrabruje psiholog.

Ko dugo trpi, taj jače pukne

Kad nam prijatelj, roditelj ili supružnik koji nam nikada nije rekao „ne“ to odjednom počne da govori, reakcije mogu da budu neprijatne – od razočaranja, do ljutnje. Psiholog se slaže da je u toj situaciji teško da se ne naljutimo ako nismo navikli da očekujemo to ponašanje od njih.

- Potrebno je pronaći razumevanja, saosećanja i radovati se za njih, jer su na dobrom putu. Nema drugog načina u ličnom razvoju osim učenja da zastupamo sopstvene potrebe, naravno dok god ne ugrožavamo tuđe – podseća Irena.

Nije neuobičajeno, kaže, da se osobe koje dugo trpe i zanemaruju sopstvene potrebe i želje, u nekom trenutku samo pokupe i odu bez objašnjenja:

- Učenjem da samopouzdano ispoljavamo i iskazujemo svoje potrebe može preduprediti ovakav vid reagovanja i podići zadovoljstvo sobom, što posledično vodi i boljim međuljudskim odnosima. Zdravo postavljanje granica u odnosu sa drugima i biti svestan svoje vrednosti su vrlo često sastavni deo psihoterapijskih intervencija.

(Telegraf.rs)