"Hajde da uplatimo vaspitačici letovanje u Grčkoj": Bitke na Viber grupama zbog poklona za 8. mart

Iz godine u godinu – ista priča: imućniji roditelji pršte od kreativnih ideja za poklone vaspitačicama, učiteljicama i nastavnicama povodom Dana žena

Bliži se 8. mart, dan kad pripadnice nežnijeg pola širom sveta dobijaju poklone u znak pažnje za brigu, ljubav i posvećenost koju pružaju tokom cele godine.

Preporučujemo

Tradicionalno, Dan žena u Srbiji je prilika da se roditelji „oduže“ vaspitačicama, učiteljicama i nastavnicama što uče njihovu decu i vaspitavaju ih dok su u prostorijama škole.

Ali, poslednjih godina kod nas je Dan žena postao noćna mora, pogotovo otkako postoje „pametni telefoni“ i popularna aplikacija Viber. Već krajem februara u vrtićkim grupama započela je akcija prikupljanja para za „mali znak pažnje“ vaspitačicama. I sve bi bilo u redu da cifre koje inicijatorke iznenađenja za vaspitačice ne idu „nebu pod oblake“.

Slična je situacija i u Viber grupama za osnovce nižih i viših razreda; mame se utrkuju koja će pre predložiti kako obradovati učiteljicu, nastavnice i razrednu za Osmi mart.

- U Viber grupi trenutno rat kol’ko para da se odvoji za razrednu. Jedna „pametna“ kaže 1.500 dinara po detetu! Ha, ha, ha, ha, ha, pa je l’ ćemo auto da joj kupujemo – prokomentarisala je jedna korisnica na Tviteru, uz sočnu psovku na kraju upućenu inicijatorkama predloga.

- Kod nas se cifre kreću od 600 dinara za učiteljicu do 800 dinara za razrednu. Ali, do petka još ima fore, valjda ćemo se dogovoriti da svako dete izdvoji neku normalnu sumu i da poklon bude buket cveća – napisao je jedan Tviteraš.

- Cveće je prevaziđeno, brzo se osuši, dajte nešto konkretnije, što će da traje. Eto taj automobil nije loša ideja, nemojte da se stiskate – predložio je drugi Tviteraš uz gomilu emotikona koji plaču od smeha.

Kako je bilo nekad?

Dan žena oduvek je bio prilika da mališani pokažu ne samo mamama, bakama, tetkama, ujnama i strinama koliko ih vole, već i vaspitačicama, učiteljicama i nastavnicama. Sedamdesetih godina prošlog veka na prostorima tadašnje Jugoslavije poklon je uglavnom podrazumevao lepo ukrašene čestitke koje su deca sama pravila, uz po jedan karanfil od svakog deteta ili buket ruža od cele grupe u vrtiću, odnosno odeljenja u osnovnoj ili srednjoj školi.

Osamdesetih, isto tako. Tek poneki roditelj bi se „izdvajao“ i dolazio da „pozdravi vaspitačicu/učiteljicu“ sa korpom cveća. To su mahom radili imućniji, oni koji su želeli da se istaknu i „upadnu u oči“.

Devedesetih je trend osmomartovskih poklona uključivao parfeme uz cveće, a i tada je bilo onih roditelja koji su vaspitačice, učiteljice i nastavnice svoje dece čašćavali „poklonom koji traje“. Donosili su nakit, često i od plemenitih metala, skupocene kožne torbe i novčanike (obavezno da budu „u paru“), pa i satove poznatih brendova u kutijama obloženim svilom.

Početkom novog milenijuma trend je nastavljen. Nažalost, ono što su deca nekada od srca pravila – ručno rađene čestitke sa toplim, iskrenim čestitkama povodom Dana žena, potpuno su pale u zaborav. Mame su sve češće govorile da „čestitke samo skupljaju prašinu“ i „vuku se po kući“, te bi vaspitačicama, učiteljicama i nastavnicama trebalo poklanjati „nešto konkretnije, jer ionako rade za sitne pare, pa je red da ih makar jednom godišnje deca obraduju“.

„Hajde da vaspitačici uplatimo letovanje u Grčkoj“

Danas se već spekuliše ciframa od nekoliko stotina evra, a u jednoj vrtićkoj grupi mama koja očigledno ima para za bacanje predložila je da „cela grupa složno odabere hotel u Grčkoj u koji će vaspitačica otići sa svojim suprugom, jer se premorila tokom pandemije“.

- Uostalom, žena ni prošle godine nije mogla da ode na letovanje; nije imala para za PCR test za Egipat i za hotel, a Tursku ne može da priušti od svoje plate. Možemo sad da joj nađemo neki hotel u Grčkoj, najavili su da ćemo tamo moći bez obaveznog testa, a svakako se žena vakcinisala. Makar u junu da ode, da se ko čovek odmori – obrazložila je mama svoj predlog.

Većina roditelja ostala je nema na ovu poruku. Velikodušna mama se nije obazirala ni na činjenicu da su pojedine tate vršnjaka njene devojčice tokom pandemije ostale bez posla, te da jedva sastavljaju kraj sa krajem.

Kad smo izgubili granicu?

Kad smo i zašto izgubili granicu za odabir poklona povodom Osmog marta i zašto je roditeljima postalo važno da poklon za vaspitačice, učiteljice i nastavnice bude što skuplji?

- Poklon za Dan žena trebalo bi da bude zaista mali znak pažnje, a ne nešto što će svojom finansijskom vrednošću fascinirati onoga kome je namenjen – kaže za Telegraf psiholog Zorana Vuković.

- Kriterijumi su se izgubili kad smo kao društvo počeli da siromašimo. Stvoren je veliki jaz između bogatih i onih koji žive skromno, a srednja klasa je prestala da postoji. Oni kojima je finansijsko blagostanje imperativ teško da mogu da nauče decu da u životu postoje druge vrednosti poput brige, pažnje, saosećanja. U većini slučajeva deca iz bogatih porodica sve posmatraju kroz finansijsku prizmu.

Psiholog dalje navodi da deca zbog toga nisu kriva, ali i da teško prihvataju i razumeju činjenicu da njihovi drugari slabijeg materijalnog stanja ne mogu da ih prate.

- Roditelje siromašnije dece obično bude sramota da se izdvajaju iz gomile, pa daju poslednji dinar iz džepa ili se čak zadužuju da bi dali istu sumu novca za osmomartovske poklone vaspitačicama i učiteljicama. Retki su oni koji će se suprostaviti odluci bogatih roditelja koji su po pravilu u tim situacijama najbučniji i insistiraju da svi budu „široke ruke“ – pojašnjava Vuković.

Šta kažu učiteljice?

A kako reaguju vaspitačice, učiteljice, nastavnice i profesorke kada dobiju skup poklon za Dan žena?

Istine radi, mnoge se ne bune i ne znamo za slučaj da je neka od njih vratila „znak pažnje“ koji može da premaši njihovu mesečnu platu. Prihvatljivo im je, kažu, da dobiju vaučer za parfimeriju, knjižaru ili radnju u kojoj mogu da pazare ono što im je potrebno – komad garderobe ili neki aksesoar.

Ima i onih koje su kao male svojim vaspitačicama i učiteljicama poklanjale čestitke i cveće, i s’ nostalgijom se sećaju tih vremena.

- Ja sam kao dete bila srećna što sam sa drugarima iz razreda pripremala iznenađenje za učiteljicu za vreme velikog odmora – priča za Telegraf učiteljica Tanja U. iz Beograda.

- Skrivali smo se i pravili joj čestitke, a onda bi se svako od nas na svakoj od čestitki potpisao. Učiteljica je dobijala svake godine po 32 čestitke i isto toliko ruža ili karanfila. Nikada neću zaboraviti toplinu osmeha na njenom licu dok nas je grlila i častila kolačima povodom Osmog marta. Ne znam zašto se taj divni običaj izgubio.

Sagovornica Telegrafa kaže da nije nezahvalna kada za Dan žena od svojih učenika dobije na poklon komplet knjiga ili tašnu, ali bi, ističe, više volela da se roditelji ne izlažu trošku.

- Najzad, i sama svoje đake učim da na času likovnog naprave osmomartovske čestitke za mame i bake, učimo pesmice koje će recitovati kada im uručuju čestitke i ne mogu da razumem zašto roditelji ne usvoje taj model i kada je nastavni kadar u pitanju – pita se Tanja.

Za kraj, sagovornica Telegrafa ima poruku za sve mame i tate koji se premišljaju kako da obraduju vaspitačice, učiteljice i nastavnice povodom Osmog marta:

- Vrednost je u pažnji, a ne u materijalnim stvarima. Jedan cvet, ceo svet. Samo nek bude od srca.

(Telegraf.rs)