"Odlučila sam da prestanem da fotografišem svoju decu i verujem da će moj razlog svi podržati"

Priča jedne mame koja nije propustila da kamerom mobilnog telefona zabeleži svaki trenutak odrastanja svoje dece

Roditeljstvo menja osobu iz korena - kad dobijemo dete postajemo zreliji i odgovorniji, predani svom potomstvu. U želji da zabeležimo svaki trenutak njihovog odrastanja, neretko ih fotografišemo dok jedu, spavaju, igraju se, druže sa drugom decom...

Preporučujemo

S pojavom društvenih mreža većina roditelja nije odolela izazovu da fotografije svojih mališana podeli sa svojim virtualnim prijateljima.

Ipak, da li je fotografija jedina stavka koja će u budućnosti evocirati sećanje na odrastanje naših mališana? Jedna majka je odlučila da odloži foto aparat, a evo i zbog čega.

Ovo je njena priča.

- Bilo je božićno jutro. Moj sin je upravo pomogao svojoj sestri da otvori jednu od svojih novih igračaka. Oboje imaju taj nevini izgled, tek probuđeni, nose božićne pidžame dok svetlucave lampice trepere u pozadini.

Toliko želim da ih slikam, da uhvatim ovaj trenutak, tako da ga nikada ne zaboravim - ali ne. Jer ovog Božića i od sada želim da se setim što više detalja iz detinjstva svoje dece. A da bih to mogla, mislim da moram da odložim kameru.

Kao i većina roditelja, i ja sam prestravljena kako brzo vreme prolazi. Čak je i 2020. godina, koja se najsporije odvijala, "proletela" kada pogledam svoju decu. Gledam u svog sina i ne mogu da verujem da ima već četiri godine! A moje novorođenče? Uskoro će napuniti godinu dana.

Takođe, kao i većina roditelja, osećam stalni pritisak da svakog trenutka uživam - jer se vreme ne može vratiti. Pokušavam da snimim svaki trenutak kao na filmu i da ga proživim kad god se na njega osvrnem.

Ali počela sam da mislim da je ovaj pristup kontraproduktivan. Počela sam da primećujem da, zapravo, što više dokumentujem, to se manje sećam.

Teško je opisati kakav je osećaj kada fotografija uzburka uspomenu. Najbliže što mogu opisati je da me fotografija vraća u neko prošlo vreme. Tako, na primer, kada gledam slike svog sina na dan kada se rodio - tu sam. U bolnici. Sećam se uzburkanih emocija, sećam se čak i mirisa.

Ali od tada sam napravila na hiljade fotografija koje ne izazivaju ni približno tako veliku impresiju. Često gledam fotografije stare samo godinu dana i znam da smo u to vreme bili na tom mestu, to ništa ne menja. Znam da se to dogodilo, ali se zaista ne sećam. Sada mislim da je to zato što sam toliko vremena provela iza objektiva, umesto da sam uživala u trenutku - iskrena je ova mama.

"Efekat štete foto-snimka"

To je ideja potkrepljena istraživanjima. Profesorka Mariana Gari sa Univerziteta Vaikato proučavala je uticaj fotografije na sećanja i sugerisala da neprekidnim dokumentovanjem svog života pridajemo značaj trenutku i zato manje obraćamo pažnju na sam događaj i dešavanja koja ga prate.

Slično tome, profesorka psihologije Linda Henkel sprovela je studiju koja je pokazala ono što je nazvala "efektom štete foto-snimka“. U njenom eksperimentu, jedna grupa učesnika razgledala je umetničke eksponate u muzeju, a druga grupa ih je fotografisala. Ova druga grupa pamtila je manje detalja od prve.

Razlog za to je, objašnjava Henkel, taj što se, kad fotografišemo, nesvesno oslanjamo na kameru koja će nam memorisati detalje. Kad god računamo na memorijski uređaj, treba imati na umu da nam on oduzima sposobnost mentalne kognitivne obrade koja bi mogla da nam pomogne da se zapravo setimo stvari.

"Moj sin pred objektivom postaje drugačiji"

Mama koja je odlučila da ubuduće ne fotografiše non-stop svoju decu iskreno je navela da postoji još jedan razlog za odlaganje kamere:

- Iako znam da je to deo odrastanja, priznajem, plaši me činjenica da će se otrgnuti iz mog naručja i postati samostalna i samosvesna bića. Želim da, što je duže moguće, budu pod mojim okriljem i zaštitom dok udišem miris njihove nežne dečije kože.

Sa četiri godine, moj dečačić već zna da kada mu je ta kamera usmerena ka licu, očekuje se da pozira.

Samo prošlog meseca pri susretu sa mojom svekrvom, moj sin je počeo da se raduje nejnom poklonu, ogromnom plišanom medvedu. Moja svekrva je izvadila telefon kako bi ga slikala i odmah sam kod njega primetila tu promenu ponašanja u sekundi. Usporio je malo. Osmeh mu se sam izvijao na licu. Prošao je onaj ‘trenutak’ u kom smo uživali kada smo bili iskreni.

Ovo nije krivica moje svekrve. Ali to je definitivno potvrdilo ono za što sam do tada imala samo nejasan osećaj - sa četiri godine moj mali dečak već zna da kada mu je aparat uperen ka licu, očekuje se njegov performans. Stvarno to ne želim.

Svesna je, naravno, da fotografisanje ima svojih prednosti i zato dodaje da ne planira da zauvek odustane od "hvatanja trenutaka".

- Moji roditelji su se zadovoljili filmom od 24 ekspozicije (36 ako su bili bitni događaji) i kad listaju foto-albume mogu da se sete našeg detinjstva. I ja mogu da malo povratim tu staru tradiciju, da fotografišem svoju decu samo ponekad. Uostalom, često se pitam da li ću ikada prelistati njihovih 3.000 slika koje sam napravila - iskrena je ova mama.

Smatra da su grupne porodične slike i dalje sjajne, da su slike sa praznika obavezne:

- Ali od sada, kada moja deca budu imala smešan, predivan ili nežan trenutak, ja ću ih samo posmatrati. I nadam se da ću se toga godinama sećati.

Koliko vi često fotografišete svoju decu i da li to radite iz navike ili zaista uživate da zabeležite svaki trenutak njihovog odrastanja? Podelite sa nama kroz komentare!

(Telegraf.rs)