Monika je doživela intenzivnu traumu, a psiholozi ističu da su ovo faze kroz koje će prolaziti

Težak period je ispred Monike Karimanović, a u oporavku su ključni porodica i prijatelji

Dvanaestogodišnja devojčica Monika Karimanović juče je konačno pronađena u selu Pasjača posle 10 dana potrage nakon što ju je osuđivani pedofil i silovatelj Ninoslav Jovanović oteo na putu od kuće u Suvom Dolu. Devojčica je odmah prevezena na Dečju hirurgiju Kliničkog centra u Nišu, a već u kolima Hitne pomoći odmah je tražila da čuje svoju mamu.

Najvažniji dani, odnosno meseci za dvanaestogodišnju Moniku tek slede posebno nakon ovako intenzivne traume koju je preživela.

Preporučujemo

- Još uvek ne znamo šta je tačno preživela, ali ako na stranu stavimo fizičku iscrpljenost, ta neizvesnost i nedorečena situacija visokog rizika sve vreme su jasni detetu od 12 godina koje apsolutno može da percepira moguće posledice. Doživela je jako intenzivnu traumu, a tek sada sledi period oporavka tokom kojeg će joj sasvim sigurno biti potrebna stručna pomoć. Sledeći korak je prerađivanje situacije i posledični prolazak kroz sve faze što je i neophodno za njen oporavak. Jednostavno mora da prođe korake preboljevanja čitavog događaja. - kaže za "Telegraf" psihoterapeut Jelena Dragičević Berat.

Nije neobično da žrtva krivi sebe

Iako je period oporavka individualan, nije neobično da će proći kroz faze besa i ljutnje, pa kasnije verovatno i tužnih emocija, a moguća je i izvesna depresivna epizoda, kao i izbegavanje muškaraca u budućnosti.

- Ono što je najvažnije jeste široka mreža podrške i stručna pomoć u narednim mesecima. Mislim da je ona sad u fazi šoka. Posle toga će uslediti tuga, možda čak i kajanje, osećaj griže savesti što uvek povlači sa sobom sindrom žrtve. Žrtva kad tad počinje da se pita čime je to mogla da spreči, zašto baš ona, čime je doprinela da se to baš njoj dogodi. Zato je najvažnija velika podrška porodice i najbližeg socijalnog okruženja, odnosno vršnjaka i škole. - ističe Dragičević Berat.

Socijalni radnici koji su već imali iskustva radeći na ovakvim slučajevima ističu da se pored šoka u prvoj fazi neposredno nakon ili par dana posle događaja javljaju opšta dezorijentisanost i niz emocionalnih, psihičkih i fizičkih reakcija kod žrtve.

- Reakcije su individualne. Ono što se najčešće javlja u prvoj fazi dezorijentisanosti su uznemirenost, strah, strah od smrti, fizičkog povređivanja iz koje se potom razvija sindrom traume silovanja, ljutnja, razdražljivost, nemirni snovi, noćne more, problemi sa spavanjem, problemi sa ishranom, bolovi, umor - kažu nam oni.

Porodica je ključna u oporavku

Kako ističu, ono što je važno u ovom periodu jeste bavljenje traumom u razvojnom savetovalištu i nepreskakanje ove faze kako bi se osoba što pre vratila svom svakodnevnom životu.

- Povratak se odvija postupno u okviru porodice, sa osobama od poverenja i uz pomoć i savetovanje od strane stručnog tima koje određuje nadležni Centar za socijalni rad. U tom dugoročnom procesu u radu sa stručnim radnicima, radi se na fobičnim reakcijama, psihičkim traumama i uključivanju u svakodnevni život kako bi osoba izbegla povlačenje, izolaciju i narušavanje veza sa ljudima iz svog okruženja.

Različiti faktori utiču na to kako će osoba savladati traumatične situacije - prvenstveno struktura ličnosti osobe, faktor porodice, okruženje, vršnjačko okruženje i šira zajednica u kojoj osoba živi mogu da olakšaju i ubrzaju oporavak, ali i da dovedu do produbljivanja traume, ističu socijalni radnici.

(Tara Tomović/Telegraf.rs)