"Moj sin tuče životinje, brinem da je psihopata": Hrabar potez majke koji je oduševio region

Brza reakcija jedne majke čiji sin maltretira životinje oduševila je internet, a evo zašto bi svi roditelji trebalo da se ugledaju na nju.

- Muž se ljuti na mene jer sam povela našeg sina od 6 godina kod psihologa. To sam uradila jer sam videla da stalno tuče životinje. Šutira pse, zadavio je hrčka kojeg smo imali, gađa golubove kamenjem i jednom je probao da ubode komšinicinu mačku u oko nekim štapom. Muž kaže da je dete i da je samo radoznao, ali on ne želi da prestane to da radi koliko ga god ga ja opominjala i kažnjavala. Šest godina nije malo, dete treba da zna šta radi u tim godinama. Ja sam imala psa kada sam imala šest godina i nikada ga nisam htela povrediti iz radoznalosti. Smatram da to rade samo psihopate i brinem se da je takav moj sin. - bila je iskrena anonimna majka na portalu "Ispovesti".

U preko sto komentara, mnogi su podržali njenu hrabrost da bude dovoljno kritična prema sopstvenom detetu i odvede ga kod psihologa. Drugi su pak, komentarisali stav njenog supruga koji se "ljuti", te sugerisali da je dete verovatno od njega videlo model ponašanja koji primenjuje nad životinjama.

Preporučujemo

Pozvali smo psihologa Aleksandru Janković koja nam je dala svoj komentar na ovu priču.

- Dete od šest godina nije malo, pa mi je potpuno razumljiva zabrinutost te majke jer nasilje nad životinjama posle obično ima dalji razvoj i prerasta u nasilje nad drugarima, slabijima i nemoćnima. U istorijatu mnogih koji su počinili teška krivična dela, pa čak i ubistva, sve je počelo sa životinjama. - ističe Jankovićeva u razgovor za "Telegraf".

Aleksandra podseća da je odnos dece i životinja jedna od najzravijih mogućih varijanti u vreme kada deca ne komuniciraju ni međusobno, pa često i sa roditeljima.

- Vreme koje provode u raznim igrama su sve samo ne razvijanje odgovornosti i brige, a najvažniji deo odnosa sa životinjama je ustvari razvijanje empatije. A najveća greška koju roditelji prave je kada detetu kupe životinju, pa se na kraju sami brinu o njoj. Dete i te kako može i treba da preuzme tu obavezu.

Kada dete, na primer, od 3 godine nesvesno povredi životinju odmah mu treba objasniti koji je to bol koji životinja oseti.

- Ono što je činjenica jeste da to dete ima neke agresivne impulse, što se i vidi po tome čim postoji tendencija iživljavanja nad nekim ko je nemoćan. Tako nešto je siguran znak za uzbunu i roditelj mora da traži stručnu pomoć, jer prva sledeća situacija neće biti tako bezazlena.

- Mislim da su životinje u društvu dece poslednji element prirode koji uopšte posedujemo. Na kraju krajeva, briga o životinji podrazumeva i fizičku aktivnost, pa ako je dete nespremno da samo šeta onda će se pridružiti i roditelji, što se verovatno ne bi dogodilo, pa onda ta životinja postaje medijator i tačka okupljanja i radosti. Priča se vrti oko te životinje umesto što se blene u televizor. - zaključuje Aleksandra u razgovoru za "Telegraf".

(T.T./Telegraf.rs)