Oduzela sam ćerki telefon, a onda su zahtevi počeli da "pljušte". Priznajem, sad mi je teže. Kada mi je ovo rekla, došlo mi je da plačem (FOTO)

E mama, gledaj ovo. Ajde dođi treba mi nešto. Ajde da igramo "Ne ljuti se čoveče" - kreću zahtevi moje male devojčice

Hteli da priznamo ili ne, ako se roditelj usudi da oduzme telefon detetu, mnogo gore će biti njemu nego "kažnjenom". To sam osetila na svojoj koži i shvatila da smo sami krivi što nam se deca truju neprikladnim sadržajima i što ne znamo koliko su daleko upali u nešto. No, da krenem redom.

Kao neko ko je nedavno pisao priču o Prokupčanki koja je slučajno listajući telefon i društvene mreže svog sina (14) naišla na pedofiliju, kockarske kombinacije i nedozvoljene trgovine, kao majke maloletnog deteta, mnogo sam se uplašila. I dan posle toga, slučajno dođe trenutak kao stvoren da kaznim svoju ćerku (9), tako što ću joj ugasiti na određeno vreme telefon (nisam ni znala da matematika može i u tu svrhu da se upotrebi).

Preporučujemo

Ona, mirna po prirodi, prihvatila je to bez pogovora. Napisala konačno domaći iz matematike i kreće slobodno vreme. Ja u gužvi, sto poslova me čeka, a ona počinje da traži pažnju.

- E mama, gledaj ovo. Ajde dođi treba mi nešto. Ajde da igramo "Ne ljuti se čoveče"- pljušte zahtevi moje male devojčice.

Ja nervozno uzdahnem, pogledam na sat, ustanem, na početku strpljivo, žurim da završim tu malu zapovest koju mi je postavila, kako bih se što pre vratila onom mom započetom poslu. Kad već kroz par sekundi neka nova želja, nova molba, nova ideja. Na sreću brzo dođe vreme spavanja i bez neke baš velike muke prođe taj dan bez telefona.

Sutra šta je bilo, ne želim ni da se sećam. Još sa vrata me dočekao lom po čitavoj kući, razbacane igračke, izvađene posle godinu dana iz nekog ćoška, papirići svugde po podu, kao i odeća jer je pre mene došla iz škole. I tako na sekundu ne znam šta pre, ručak, lom, ili opet ispunjavanje njenih sitnih želja koje meni u ovom trenutku dođu kao neosvojiva brda.

Sto puta sam u sebi opsovala sebe i pitam se šta mi je to trebalo, ali ne odustajem. Nije u pitanju inat i kazna, već činjenica da sam stvarno zapostavila dete, a ono se uljuljkalo u imaginarni svet društvenih mreža, odnosno u njenom slučaju Jutjuba.

Radim dva posla, živimo nas dve same i nekako, konačno priznajem sebi, sve sam brže završavala kada je ona zevala u telefon. Na sreću ovaj novinarski posao može i kući velikim delom da se završi, pa smo tako sedele u istoj sobi, ali svako u svom svetu - skoro stranci.

- Lep dan, ajde da vozimo rolere - kaže moja ćerka, a meni pade mrak na oči. Mislim se ko me terao na sve ovo...

I vozim rolere, spremam ručak, pišem tekst, pričam telefonom, čistim, pa opet igram "Čoveče ne ljuti se", ređamo igračke, dobacujemo se loptom... i vreme spavanja konačno prekida moju muku. A svaka me koščica boli od toliko aktivnosti. Gledam je, ne pominje telefon, ali vidim da ne zna šta će. Sve i nekako, ali kada pomenu da radimo zvezde i kolut napred, e došlo mi je da plačem.

I tako dođe i treći dan. Mnogo lakši. Ona uzela svesku i piše! Igra se sama, pa onda sa drugaricom, pa malo sa mnom. Polako sve dolazi na svoje i živimo život bez društvenih mreža.

Znam ja da je telefon neminovnost i da ne može da živi van svog vremena, ali je lepo kada zagrliš dete i kada zajedno radite sasvim obične stvari. I pričate i čitate i družite se. Jeste malo naporno, ali se isplati! I treba pronaći meru i pratiti svaki korak tih malih bića i zbog pretnji koje vrebaju, a i da kada odraste ima čega da se prisećate.

(B. R.)