Kolumna Ide Prester koja će uznemiriti mnoge: Mislite li i vi da su gej ljudi nesposobni za odgajanje dece?

Poznata hrvatska pevačica napisala je kolumnu koja mnogima neće biti po volji.

Ida Prester je za hrvatski portal Zadovoljna.hr napisala kolumnu o temi koja se naizgled ne tiče nikoga, ali sudeći po reakcijama, na ovaj ili onaj način svako ima svoje mišljenje o njoj.

Pogledajte šta je imala da kaže:

Preporučujemo

Hajde da u ovo adventsko vreme popričamo i o toj temi koja nas se na prvi pogled ne tiče. Radi se o malom postotku ljudi, ali ti ljudi su i naši susedi, kolege s posla, učitelji naše dece, doktori koji nas leče... Svako u svom okruženju ima ih bar nekoliko, oni su naša braća i sestre. Ovo je zapravo baš božićna tema.

Pa krenimo. Sabor je nedavno izglasao Zakon o udomiteljstvu, prema kojem su istospolni parovi isključeni. Napuštenu decu mogu udomiti parovi, samci, mladi, stari... Ali gej parovi ne. U njihovim domovima, prema hrvatskim političarima, ljubavi i toplog obiteljskog doma nema. To je poruka koju su naši predstavnici preneli kao državni stav.

Mislite li i vi da su gej ljudi nesposobni za odgajanje dece?

Mislim, nemate vi ništa protiv, nek se oni vole, samo nek' to deca ne gledaju. Da se ne zaraze. Uzalud desetine hiljada naučnih studija koje dokazuju da deca gej parova ne postaju gej, to je gen koji se ne "uči" vaspitanjem. Uzalud sve studije koje dokazuju da su za razvoj deteta bitni samo ljubav, pažnja i odsustvo roditeljske agresije. Homoseksualnost nije prirodna, ali prirodno je ostaviti decu u domu.

Neprirodno je da te grle dve mame, a prirodno je da nečiji malenac plače sam ostavljen u sobi prepunoj ostalih siročadi bez ijedne mame da ga zagrli. Prirodno je i odrastanje u porodicama zlostavljača, roditelja koji se mrze, roditelja koji se deci ne obraćaju, ne vide ih.

Ne mislim da su svi gej parovi divni, ima ih svakakvih, baš kao i heteroseksualnih – dragih, ludih, povučenih, destruktivnih, nasmejanih... Nema tu pravila. Veliki broj njih i ne razmišlja o deci. Ali znate u što sam sigurna? Oni retki gej parovi koji se odluče da u našem društvu odgajaju dete to dete zaista žele i itekako su o svojoj odluci promislili. Za razliku od nas "strejtera", njima se deca ne "događaju", oni svaki korak moraju pažljivo da isplaniraju, dogovore, realizuju. I onda se ostatak života bore za prihvaćenost. Deca gej parova su ŽELJENA deca.

Volela bih da malo razmislimo o tome, i mi koje ne bi za njih trebalo da bude briga. Mi koji svoju decu imamo. Vi koji ste život podredili bolesnom detetu. Vi koji se borite za svoje dete, koji ste u iscrpljujućem postupku usvajanja. Vi drage prijateljice na veštačkoj oplodnji, izluđene hormonima i strahom hoće li se na testu napokon pojaviti čarobne dve crtice. Svi mi smo na istoj strani! Sve nas veže ista emocija – naši su mladunci željeni i voljeni. Nije bitno kog smo statusa, obrazovanja, boje, ni za koga glasamo na izborima. To pravo ne smemo uskratiti ni istospolnim parovima.

Ovo što čujemo iz Sabora, te jezive izjave političara o "mačevanjima polnih organa" i "gologuzim orgijama" pred decom... To je cirkus koji eventualno odražava tajne snove govornika, ali veze s realnošću nema. Kao što duhovito kaže moja gej prijateljica Milka – mi u svoja 4 zida zapravo nosimo kroksice i dosadne džempere, jedemo picu iz dostave i igramo igrice. Malo mi je krivo što ne odgovaramo očekivanjima.

Gej osobe žive identične živote kao i mi. Rade, planiraju, plaćaju račune, bore se poput svakog od nas. Kao i mi, neke od njih žele decu, druge ne.

Lično znam nekoliko gej parova s decom, snađu se ljudi, bez obzira na zakonodavstvo, crkvu i moralisanje. Frendice su bile u dugoj vezi i htele su bebu. Prijatelj im je donirao seme, sad su najsrećnije mame na svetu. Ko je bio trudan, Ko je rodio... Zar je važno? Jedino je važna divna mala Lana koja ide u vrtić u centru Zagreba, obožava Patrolne šape i već zna skoro sva slova.

Tete odgajateljice od početka su prihvatile situaciju kao uobičajenu, a deci je ionako sve normalno dok ih sami ne kontaminiramo raznim pravilima i ogradama. Može se. Ljudi su divni, puno emotivniji i otvoreniji nego što nas žele prikazati. A strahovi i predrasude ono su na čemu moramo da radimo kao društvo, a ne da ih potvrđujemo i da im zakonima dajemo pravni okvir.

Gledam tu sirotu decu po domovima.. Srce mi se para. I da je sirotište od zlata i dragulja, da košta kao tri spomenika hrvatskih predsednika i pet biskupskih palata... Ništa ne može da zameni roditeljski zagrljaj i reči – ne brini se, ti si moj. Oni te reči nikada nisu čuli.

Ovaj Božić razmislimo šta čini porodicu i zašto mislimo da neko na nju nema pravo. Porodica je dom i ljubav, bilo biološka porodica mame i tate, ili samohrane mame, oca, udomiteljska, posvojiteljska, porodica s dve mame ili dve tate. Sve njih treba voleti, podržati i zahvaliti što su u svom životu našli mesta za jednu malu osobicu za koju će im srce zauvek kucati.

(Telegraf.rs/Zadovoljna.hr)