Popustljivost je pogubna po decu: Roditelji misle da je dovoljna ljubav kako bi njihova deca bila srećna i zrela kada odrastu, a ono što im fali mnogo je važnije od toga

Danas se mnogo polemiše o načinima vaspitanja dece i njihovom ponašanju za koje su krivi roditelji

Način na koji roditelji odgajaju decu je direktno povezan sa izgradnjom psihičkih struktura i tipa ličnosti te dece, jer je psihoanaliza pokazala da oni koji odrastaju bez dovoljno ljubavi i pažnje postaju neurotične ličnosti.

Ako je dokazano da najčešći rezultat nesrećnog detinjstva bez ljubavi jeste nesrećna, neurotična odrasla osoba, zar to ne znači da će rezultat srećnog detinjstva biti zadovoljna i srećna odrasla osoba? Zar nije pokazivanje ljubavi i dovoljno pažnje preduslov da će se neko kao ličnost formirati onako kako treba? Polazeći od takvih pretpostavki za koje shvatamo da su pogrešne, pokazivanje ljubavi je stavljeno u centar vaspitanja po principu “ideologije srećnog deteta”, otkriva psihoterapeut doktor Zoran Milivojević.

Preporučujemo

Prateći savete o savremenom odgajanju dece, a sve u cilju očuvanja i unapređenja dečijeg mentalnog zdravlja, roditeljima je postalo najvažnije kako se njihovo dete oseća. Da bi roditelj mislio da je dobar roditelj, njegovo dete mora stalno da se oseća voljeno i bude srećno. Zato su roditelji počeli da se trude da decu uvere da su voljena, omogućujući im samo pozitivne doživljaje i iskustva.

Posle nekoliko decenija takve prakse, počeli su da uviđaju da nije nužno da će takva praksa dati srećnu odraslu osobu. Taj srenario “srećno dete - nesrećna odrasla osoba”nije samo moguća već je veoma moguća opcija. Prava sreća je jedno, ali nazovimo to u ovom slučaju razmaženo dete i prezaštićeno dete, su nove patologije koje su rezultat novog pristupa.

Prvo što se dešava jeste da dete odrasta u patološkog narcisa, a drugo u pasivno - zavisnu ličnost. Razmažena deca uprkos visokoj inteligenciji izrastaju u asocijalna ličnosti koje ne žele da odrastu, sebične su i narcisoidne, a pored toga slabo kontrolišu svoje impulse, sklone su nasilju, nemaju radne navike i često su neuspešni. Zbog toga dugo ostaju u simbiotskoj vezi sa roditeljima i kada zađu u četvrtu i petu deceniju života.

Prezaštićena deca su veoma pasivna jer misle da su nesposobna, plaše se sveta oko sebe kojeg doživljavaju kao opasno mesto, zbog čega su u simbiotskoj vezi sa roditeljima i partnerima.

Ljubav ne može da pokvari dete, ona je potrebna. Kvari ga ono čega nema u ovom pristupu, a to je disciplinovanje. U želji da stalno usrećuju svoju decu, roditelji su počeli da izbegavaju da sa njima ulaze u konflikte i postali su popustljivi.

Naučili smo da su deci potrebni i ljubav i disciplinovanje, a na osnovu toga što zna da je voljeno dete izgrađuje pozitivnu sliku o sebi i shvata da je važno ljudsko biće. Disciplinovanje je ono što omogućava socijalizaciju i razvijanje različitih radnih navika, poštovanje granica i zabrana.

Disciplinovanje podrazumeva konflikt detetove želje i roditeljove volje. To je u stvari neizbežni konflikt biologije i sociologije. Kako je cilj roditelja da socijalizuje dete, on je taj koji u ovom konfliktu treba da prevlada. Popustljivi odgoj je pokazao koliko je poguban po razvoj detetove ličnosti i njegove dalje sudbine.

Roditelje treba podsetiti da je glavni zadatak da decu pripremimo za samostalni život u ljudskom društvu, pa da ona sama nađu svoju sreću, umesto da ih roditelji stalno usrećuju. Ako su roditelji stalno odgovorni za njihovu sreću, onda deca ne žele da odrastu i prihvate odgovornost.

(Telegraf.rs/mislipozitivno.com)