Bio je na korak od samoubistva, već je stavljao omču oko vrata kada mu je ćerka jednim potezom spasila život, a da nije ni znala to

Jedino o čemu je u tom trenutku brinuo je da je polisa osiguranja ispravna i da li će njegovoj porodici biti isplaćen sav novac

Pisac Helena Bala već godinama prikuplja priče sa svih krajeva sveta, pokušavajući da savetima i sugestijama ljudima pruži nadu i podršku. Priča na njenim portalu imam mnogo, a svaka je na svoj način posebna.  Ova priča je drugačija jer pokazuje da i posle najcrnjih rupa, čovek može da dohvati komadić svog plavog i sunčanog neba.

Evo kako tačno morate da operete automobil ako ne želite da ga so, sneg i hladnoća unište

Preporučujemo

Glavni akter ove priče je Dejmon koji ima 50 godina

- Jednom, pre mnogo vremena, imao sam dobar posao, porodicu koja me voli. Započeo sam svoj sopstveni posao, naporno radio i prikupiljao igračke koje imaju bogati - čamac, vilu, nekoliko Harlija. Brinuo sam se o stvarima o kojima verovatno svi brinu - o stresu svakog ponedeljka ujutru, o računima koji su se nagomilali, i činjenici da što više imamo, to nam više izgleda da nije dovoljno - kaže Dejmon..

Nakon velike svestke, finansijske krize 2007/ 2008 godine, Dejmon je izgubio sve, posao, novac i porodicu, a ovo je njegova priča o tome kako se izborio sa velikim životnim porazom.

4 prosta načina da za 21 dan postanete pravi optimista

- Nakon nekoliko meseci pokušavanja da se izvučem iz rupe, odustao sam. Mislio sam da postoji samo jedan izlaz. Moj ujak je to učinio nekoliko godina ranije. I dok sam stezao konopac između prstiju, pomislio sam na to da bi mogli da pozovu moju ženu ili decu na lice mesta da me identifikuju. Pomislio sam na osobu koja bi me našla kako visim sa nekog drveta, i o tome kako bi to moglo da utiče na njih. Ali sam bio odlučio - objašnjava Dejmon.

Dejmon je svoju zamisao odložio na još par dana. Odvojio je nekoliko sati tog dana da se pozabavi finansijskim dokumentima. Ono što mu do tog trenutka nije propalo na tržištu, potrošio je na piće, travu i žene. Jedina stvar koja mu je ostala bila polisa životnog osiguranja, koja je na sreću za njegovu porodicu bila prilično velika. Dejmon je detaljno pročitao polisu i video da ona važi čak i u slučaju samoubistva, ako je uplaćivana bar tri godine pre tog čina.

Dejmon je pažljivo čitao, u slučaju samoubistva, njegova porodica bi ipak dobila novac, zato je više puta proveravao datume na polisi.

Čim se uverio da je polisu uzeo još u avgustu 2003. godine, počeo je malo da paniči i razmišljao o tome da angažuje advokata da proveri samoubilačku klauzulu. U jednom trenutku je počeo da razmišlja o tome kako bi bilo sramota da se ubije, a da njegova porodica ne dobije pare samo zbog tehnikalija. Mislio je da bi tek tada njegov život bio stvarno besmislen.

- Još sam se igrao sa užetom, kada sam pogledao preko praznog parkinga. Na zadnjem delu parcele nalazila se šuma, a planirao sam da pronađem čvrsto drvo. Razmišlajo sam o tome kako nisam menjao težinu u poslednjih nekoliko godina. Ponovo sam razmišljao i o polisi osiguranja. Morao sam da budem siguran, pa sam odlučio da po poslednji put proverim datume. Zatim sam se protegao preko sedišta, zgrabio svoju stolicu, otvorio vrata automobila i krenuo prema šumi - priča Dejmon.

- Taj trenutak odluke će mi uvek ostati u sećanju kao jedno od mojih najčistijih i najkristalnijih sećanja. Uopšte nisam osećao strah. Naprotiv, hodao sam sa osećajem nade. To je bilo prvi put da sam razmišljao o budućnosti bez osećaja da sam proklet. Ali, takođe sam dobro poznavao sebe da znam da sam bio čudan čovek u životu - čovek ispunjen sumnjama i slabostima, i da to moram brzo da uradim, pre nego što se predomislim - dodao je Dejmon.

Dejmon je želeo da to bude negde na sredini šume, da ne bude baš blizu mesta gde ga ljudi mogu odmah videti, ali i ne tako daleko da bi trebalo neko vreme da pronađu njegovo telo. Nije hteo da ga životinje prve pronađu. Šetao je oko minut, a onda je izvadio telefon i upalio lampu.

Osećao se čudno mirnim i odlučnim, proučavao je drveće, nije mu trebalo mnogo vremena da pronađe savršenu granu i priveže čvor koji je video na tutorijalu. U kancelariji je proveo sat vremena vežbajući kako da veže taj čvor, jer je pročitao da je vešanje jako nezgodno i da ako se izvrši nepravilno, može dovesti do nekog ozbiljnog bola. A više nije želeo da oseća bol.

- Stajao sam na stolici i stavio konopac oko vrata. Zatim pritisnuo telefon da deaktivira baterijsku lampu. Nisam hteo da me vide ljudi koji prolaze kroz šumu i da me prekinu pre nego što završim.- kaže Dejmon.

- Dok sam držao telefon, ekran je zasvetleo, a ime moje ćerke je prešlo preko njega. Počeo sam da plačem, na neupadljiv način kako nikada ne bih dozvolio da moja porodica vidi, a onda, kada sam se sastavio i sabrao shvatio sam da sam u psihijatrijskoj bolnici. - kaže Dejmon.

- Moja ćerka mi je spasla život te noći, ali joj to nikada nisam rekao - kaže Dejmon.

Njegova supruga i on su ponovo zajedno. Kupili su kuću dovoljnu za njih dvoje, bez luksuza. Dejmon sada svakog dana priča sa svojim ćerkama. Trenutno radi od 9 do 17, a u slobodno vreme pravi stvari i prodaje ih na sajtu "Etsy". Sada je stvarno srećan. Život je pravo čudo.

(Telegraf.rs / flipboard.com)