Ostavila je muža dok se borio sa rakom testisa: Davio se u samosažaljenju, ona je morala da ode i pronađe sebe

Jana je objasnila da iako postoji mnogo podrške za ljude kada im se dijagnostikuje rak, ova podrška se ne odnosi uvek i na ljude oko njih

Žena koja se razvela od muža dok je bolovao od raka testisa otkrila je zašto ne žali zbog te odluke.

Jana Fraj udala se kada je imala samo 22 godine, a gledajući unazad, volela bi da nije ušla u brak tako mlada, bar ne do 30. Njenom bivšem mužu, koji je bio 15 godina stariji od nje, dijagnostikovan je rak testisa tri meseca nakon njihovog venčanja i ona je ostala sa njim još pet godina. Čak i pre njegove dijagnoze, Jana je rekla da se njen muž uvek "davio u samosažaljenju" i da je nakon godina psihičke patnje to nazvala odustajanjem.

Preporučujemo

- Požurila sam u taj brak. Mislim da žene ne bi trebalo da se udaju pre 30. Nemamo pojma ko smo i ne znamo šta je za nas dobar partner - objasnila je ova 40-godišnjakinja.

Jana je upoznala svog muža oko godinu dana pre nego što su se venčali i iako su imali dobar odnos, veruje da nikada zaista nisu imali šanse. Njegova bolest uticala je i na njihovo psihičko stanje.

- Ljudi reaguju na jedan od dva načina na kritične bolesti, viđala sam to iznova i iznova. Nažalost, moj muž je jedan od onih ljudi koji se dave u samosažaljenju. Druga vrsta ljudi su oni koji su umesto toga zabrinuti za sve oko sebe.

Jana je otkrila da se udala za svog bivšeg muža misleći da će biti zajedno doživotno, ali njena želja da ima decu postala je problem kada mu je dijagnostikovan rak testisa.

- Imali smo sjajno iskustvo dok smo se zabavljali. Definitivno sam mislila: "Udajem se za ceo život i želim bebe odmah". Onda je mom mužu, koji je imao 37 godina, dijagnostikovan rak testisa kada sam imala 22 godine. Šanse da ljudi umru od raka testisa nisu tako velike kao kod drugih vrsta raka. Obično vam doktori kažu da ćete preživeti neko vreme, osim ako ne postoji neki veliki izuzetak. Ali sam se brinula da nećemo moći da imamo decu.

Jana je objasnila da iako postoji mnogo podrške za ljude kada im se dijagnostikuje rak, ova podrška se ne odnosi uvek na ljude oko njih.

- Venčali smo se u Švajcarskoj, moj muž je bio Švajcarac, a onda smo se preselili u Njujork. Radio je za kompaniju koja ga je tamo prebacila. U to vreme sam učio engleski. Nisam imala ni prijatelje, ni rođake. Bila sam u potpunoj izolaciji bez sistema podrške. Nismo mogli da razmišljamo o našoj budućnosti. Kako možete da planirate svoju budućnost kao novopečeni par kada se borite sa nečim poput raka - pojašanjava ona.

Jana je rekla da je u to vreme društvo bilo manje svesno mentalnog zdravlja - toliko da je čak ni medicinski stručnjaci nikada nisu pitali kako se ona nosi sa svim tim.

- Bila sam u stanju šoka. Kada sam prvi put čula dijagnozu, trebalo mi je šest meseci da mogu čak i da izgovorim reč "rak". Išli smo kod različitih lekara. Nikad mi nijedna osoba nije ponudila pomoć. Nikada nisu pitali: "Da li vam treba sistem podrške? Da li ste deo savetodavne grupe? Nadala sam se najboljem, ali onda su prošle godine, a ja sam počela da gubim nadu. Prošlo je pet godina i to je počelo da menja dinamiku u našoj vezi.

Tek nakon pet godina je počela da razmišlja o odlasku.

- Ali osećala sam se kao da ne mogu ništa da kažem. Kada neko umire pored vas, osećate se kao da ne možete da pričate o sopstvenom blagostanju jer to upoređujete sa njegovom patnjom.

Ona je rekla da se za nju sve promenilo kada je jedan od njenih prijatelja oduzeo sebi život, a ona je prisustvovala sahrani, što je dotuklo njeno krhko psihičko stanje.

- Bila je to moja prva sahrana i bila je veoma šokantna. U mom umu u to vreme, samoubistvo je postalo opcija, iako o tome nikada ranije nisam razmišljala. Bila sam u tako lošem stanju. Bilo mi je vrlo jasno da ću verovatno umreti ako se ne spasim.

Tako je Jana donela odluku da se razvede od bolesnog muža i to je, razumljivo, bilo teško vreme za oboje.

- Njegov glavni fokus je sve više bio na njemu. Osećao je još više sažaljenja prema sebi zbog razvoda. Ne mogu reći da je imao veliku podršku, ali bilo je razumljivo. Još teža je bila reakcija društva, koju nisam očekivala. Ljudi su mi slali užasne poruke. Ne želim to da nazovem mržnjom, ali bilo je blizu tome. Ljudi su bili u bolu i hteli su nekoga da okrive. Njegova porodica je bila tako razočarana.

Njeni bivši svekar i svekrva su bili toliko razočarani da kaže da nisu obavestili Janu o njegovoj smrti dve godine kasnije.

Dok se Jana suočila sa široko rasprostranjenim neodobravanjem što je napustila svog bolesnog muža sa 27 godina, ona je objasnila da je i dalje išla s njim na preglede kod doktora i podržavala ga koliko je mogla nakon što su se rastali. Zatim je započela težak proces samostalnog kreiranja života i identiteta, pošto u tom trenutku svog života nije uspela da uspostavi čvrstu karijeru za sebe.

- Imala sam poslovnu diplomu na univerzitetu u Sankt Peterburgu, ali nisam bila sigurna koliko je to prevodivo u razvijenim zemljama. Zato sam jednostavno odlučila da nastavim sa drugačijom karijerom, za koju sam smatrala da će imati više smisla. Želela sam da pomognem drugim ljudima da bolje obrade bol. Kada sam patila, moj prijatelj, koji je slučajno bio lajf kouč, proveo je mnogo sati, dana i nedelja razgovarajući sa mnom i pomažući mi da shvatim stvari. Ne znam gde bih bila bez tih razgovora. Pošto sam videla toliku vrednost u lajf koučingu, odlučila sam da i sama postanem trener da bih pomogla drugim ljudima. Kada sam pronašla unutrašnji mir, moj rad se transformisao od pomaganja ljudima da procesuiraju bol u pomaganje ljudima da pronađu svoju svrhu u životu. To je ono što sada radim.

Jana je na kraju saznala za smrt njenog bivšeg muža na Fejsbuku.

- Pojavila se njegova slika na profilu zajedničkog prijatelja, i pisalo je: "Počivaj u miru". Moja prva reakcija je bila: "Mora da se šalite. Neko bi me nazvao i rekao mi". Ali niko nije. Morala sam da prođem godine terapije da bih naučila da nisam užasna osoba što sam donela odluku koju sam donela. Bila sam tako srećna i uzbuđena zbog toga i laknulo mi je što se ponovo oženio pre kraja. Iskreno se nadam da su imali lep zajednički život.

Jana je rekla da na kraju ne žali zbog odluke da izabere sebe, sada je našla život koji srećno živi. Takođe je ponovo pronašla ljubav, takođe se ponovo udala.

- Konačno učim da volim sebe i prihvatim sebe takvu kakva jesam - rekla je, otkrivajući da je sada maćeha sinu svog drugog muža i da se nada da će imati svoju decu.

Jana se nada da će, prenoseći svoje iskustvo, drugi ljudi, posebno žene, naći hrabrosti da urade ono što je ispravno za sebe, čak i ako to dolazi po cenu društvenog neodobravanja.

- Osećam da smo mi, posebno žene, obično vaspitane da služimo drugima, ali kada se protiviš tome, naučiš mnogo o otpornosti i samosvesti. Učite kako da ne puknete pod pritiskom sveta. To što sam bila tako blizu smrti učinilo je da  mnogo više cenim život. Kada shvatite koliko je život kratak, mnogi sukobi jednostavno nestanu. Svaki dan tretirate kao bonus - zaključila je za "Daily Mail".

(Telegraf.rs)