Sablasna romansa čoveka i mumije: Istinita priča o doktoru koji je 7 godina živeo sa telom voljene žene

Da li je priča o ljubavi ili opsesiji Karla van Kosela prema Mariji Eleni Milagro de Hojos najčudnija priča ikada?

Najjužnija tačka SAD, ostrvo Ki Vest, oduvek je bio dom nekih od velikih američkih ekscentrika. To je mesto koje, udaljeno od kopna Amerike, služi kao neka vrsta poslednje ispostave za pisce, sanjare, muzičare i čudake.

Danas ostrvo najpoznatije po tome da je dom potomaka Hemingevejovih šestoprstih mačaka, 1940. godine se našlo u centru medijske pažnje, kada se kao požar proširila vest da se nešto veoma čudno dešava u „Dr. fon Kozelovoj” lokalnoj laboratoriji.  A ono što je otkriveno bilo je previše čak i za ljude sa Ki Vesta, naviknute na neverovatne događaje.

Preporučujemo

Ova, u najblažu ruku rečeno "neobična priča" počinje 31. jula 1909, danom rođenja kubanke Marije Elene Milagro de Hojos, ćerke proizvođača cigareta iz Ki Vesta po imenu Fransisko „Pančo” Hojos i njegove žene Aurore. Marija Elena je uglavnom imala tragičan život. Njena sestra je preminula od tuberkuloze, a zeta je udarila struja na gradilištu. Ubrzo nakon što se udala prvo je iskusila pobačaj, a kasnije i kada je postala majka, muž joj je uzeo dete i preselio se u Majami.

Da stvar bude još gora i Marija Elena je dobila tuberkulozu, tipično smrtonosnu bolest u to vreme. Lekarsku pomoć je potražila u Pomorskoj bolnici Sjedinjenih Država u Ki Vestu i tada njena priča dobija veoma čudan obrt.

Dok je bila u bolnici, upoznala je radiološkog tehnologa rođenog u Nemačkoj po imenu Karl Tanzler – ili kako je on sebe voleo da naziva, „Karl fon Kozel“. Tanzler je zapravo imao mnogo imena. Rođen je kao Karl Tanzler ili Džordž Karl Tenzler 8. februara 1877. godine u Drezdenu u Nemačkoj.

Malo se zna o njegovom pravom poreklu jer je ono što je izmislio bilo prilično konfuzno jer je često menjao podatke. Odrastao je u Nemačkoj, ali je tvrdio da je živeo i u Indiji i Australiji, gde je, navodno, gde se bavio električarskim poslovima, kupovao čamce, kupio ostrvo u Južnom moru i počeo da pravi prekookeanski leteći avion u vreme Prvog svetskog rata. Kada je izbio Prvi svetski rat, tvrdio je da su ga britanske vlasti zatvorile i da je pušten na kraju rata.

Ono što je sigurno, to je da je emigrirao u Sjedinjene Države 1926. godine, preko Kube, i nastanio se u mestu Zefirhilsu na Floridi, gde mu je živela sestra. Godine 1927. zaposlio se u američkoj marinskoj bolnici pod imenom Karl fon Kozel.

U bolnici je upoznao Elenu Hojos i odmah se zaljubio u nju. Kasnije je tvrdio da su ga, kao dete, posećivale vizije mrtve rođake, grofice Ane Konstancije fon Kozel, koja mu je otkrila lice njegove prave ljubavi, egzotične tamnokose žene. Bio je uveren da je ta vizija bila Elena.

Tanzler je svojim, kako se kasnije saznalo, samoproglašenim medicinskim znanjem, pokušao da je leči i izleči raznim lekovima, kao i rendgenskom i električnom opremom, koja je doneta u Marijin dom. Obasipao ju je darovima, nakitom i odećom i priznao joj ljubav. Prema nekim izvorima par se verio, ali ipak do kraja nije poznato da li mu je Elena zaista ikada uzvratila tu naklonost, i u kojoj meri.

Uprkos Tanzlerovim naporima, Elena je umrla od tuberkuloze u domu svojih roditelja 25. oktobra 1931. Skrhan, Tanzler je platio njenu sahranu i uz dozvolu njene porodice naručio je izgradnju nadzemnog mauzoleja na groblju Ki Vest, koji je posećivao skoro svako veče, dve godine. Iako je njena porodica smatrala ovu ponašanje pomalo čudnim, nisu mogli ni zamisliti razloge koji stoje iza toga.

Niko ne zna šta je Tanzlera na kraju gurnulo preko ivice, ali veruje se da je „čuo” Elenu kako ga doziva iz groba, tražeći od njega da je oslobodi iz njenog kamenog zatvora. Kasnije je izjavio da mu se Elenin duh pojavio kada je sedeo pored njene grobnice i pevao joj serenadu uz njenu omiljenu pesmu.

Lud od ljubavi, jedne noći u aprilu 1933. Tanzler se ušunjao na groblje i izneo Elenino telo iz mauzoleja, odvezavši ga sa groblja u kolicima za igračke. Odveo ju je kući sa sobom. I tada su stvari postale još čudnije.

Dve godine nakon smrti, Karl Tanzler se suočio sa "zadatkom" da održi ostatke nesrećne devojke "u životu". Napravio je improvizovanu medicinsku laboratoriju u starom avionu koji je preuredio i iskoristio da bi nesmetano povezao Elenine kosti žicom i vešalicama za kapute. Marijino lice je opremio staklenim očima, a kako je i koža počela da se razlaže, zamenio ju je svilenom tkaninom koja je bila natopljena voskom i gipsom.

Kada joj je i kosa opala, napravio je periku od kose koju mu je dala Elenina majka, ubrzo nakon njene sahrane 1931. Napunio je njeno telo krpama kako bi zadržala prvobitni oblik i obukao je, navukao čarape, nakit i rukavice.

Tanzler je takođe koristio velike količine parfema, dezinfekcionih sredstava i konzervansa da prikrije miris i uspori razgradnju tela.  Morao je to da uradi - jer je držao Elenino telo u svom krevetu.

U oktobru 1940, druga Elenina sestra, Florinda, čula je glasine da Tanzler spava sa iskopanim telom njene sestre i suočila se sa Tanzlerom u njegovoj kući, gde je Elenino telo otkriveno. On je tada uhapšen i pritvoren samo zbog skrnavljenja Elenine grobnice jer krađa njenog leša u to vreme nije bila protivzakonita.

"Doktora" su tada pregledali psihijatri i utvrdili da je mentalno sposoban da mu se sudi. Međutim, nakon preliminarnog saslušanja, optužbe su morale da budu odbačene jer je nastupila zastarelost krivičnog dela.

Slučaj je privukao pažnju novina Južne Floride i napravio senzaciju u javnosti, kako u regionu, tako i širom zemlje. Usledio je još jedan od neverovatnih obrta, a to je da je - raspoloženje javnosti prema Tanzleru uglavnom bilo simpatično. Mnogi su na ekscentričnog Nemca gledali kao na neizlečivog „romantičara“, čoveka koji je bio lud od ljubavi i koji nije znao kako da se nosi sa svojim gubitkom.

U to vreme nije bilo ubedljivih dokaza da je Karl imao seksualne odnose sa Eleninim telo, ali kasnija ispitivanja su pokazala da je i to moguće.

Njeni ostaci bili su izloženi u pogrebnom zavodu Dean-Lopez u Ki Vestu, gde ga je videlo skoro 7.000 ljudi pre nego što je sahranjena u neobeleženoj grobnici, na tajnoj lokaciji, kako bi se sprečilo dalje neovlašćeno korišćenje.

U međuvremenu Tanzler je napustio Ki Vest, vratio se u Zefirhils na Floridi i napisao autobiografiju koja se pojavila u časopisu pulp, Fantastic Adventures 1947. godine. U međuveremenu je čak i postao američki državljanin 1950. godine.

Ludi naučnik nikada nije preboleo svoju opsesiju Elenom Hojos. Žudeći za izgubljenom ljubavlju, napravio je "posmrtnu masku" po njenom liku, koju je čuvao na lutki u prirodnoj veličini i držao u svom krevetu do svoje smrti 3. jula 1952. Neki izveštaji o Tanzlerovoj smrti tvrde da je njegovo telo pronađeno u naručju ove lutke, ali to nikada nije potvđeno.

Sudeći po njegovoj čitulji koja je objavljena u novinama, starac je preminuo na podu svoje kuće, ali je i zabeleženo da je iznad njegovog tela bio i „voštani lik, umotan u svilenu tkaninu i ogrtač“. Čini se da je njegova "zamenska" Elena bila uz njega do samog kraja, prenosi "American Haunting Sink".

(Telegraf.rs)