O strahu i ponosu selektivnog humanizma – i šta ćemo sad?

Ono što duboko osećam i mislim jeste – da bi Hrist bio prvi koji bi prigrlio LGBTIQ osobe, predvodio i stao u zaštitu naših prava u ime odbrane istinske moralnosti i čovečnosti

Martin Luter King je tokom šezdesetih godina prošlog veka govorio da ljudi rođeni u slobodama i privilegijama, koje se za njih podrazumevaju, teško mogu razumeti kako je živeti živote onih koji ne pripadaju većini i ta prava i slobode nemaju, koji su gurnuti na margine društvene hijerarhije. Od sistemske opresije, nasilja do mikro-agresija, odbacivanja, zluradih i ponižavajućih šala, komentara. I oni koji se nalaze na vrhu postojećih hijerarhija (u evropskom kontekstu svakako beli, heteroseksualni cis muškarci) propisuju ko i kada može imati prava, a ko ne, za čija prava je uvek “ne-vreme”, što je protivno samoj srži ideje – sloboda i ravnopravnosti. Zašto bi se oni koji imaju moć – iste odrekli ili je podelili sa drugima?

Meri Robinson je davno rekla: “Ljudska prava su duboko usađena u ljudska srca; ona su tamo obitavala mnogo pre nego što su ih zakonodavci institucionalizovali.” Očigledno, nisu svima, čak ni onima od kojih bi se to očekivalo, kojima je to poziv – da podstiču poštovanje, razumevanje, saosećajnost, dostojanstvo druge i drugačije ličnosti (što se odnosi i na tzv. duhovnike, verske lidere itd.). Doktor King je bio sveštenik i predvodio Pokret za građanska prava crnaca/crnkinja i oslobođenje od institucionalizovanog nasilja i rasizma (nažalost još uvek veoma prisutnih u Americi i čitavom svetu) – svih, bez podela. Patrijarh Srpske pravoslavne crkve se zalaže za zabranu održavanja EvroPrajda jer ga vidi kao nametanje novih vrednosnih sistema i paradigmi iz inostranstva, kako mediji prenose. Toliko poznati i ponovljeni, ali veoma opasni mit – projekcija da bilo šta što se vidi kao “negativna pojava” – odnosno pretnja po postojeću patrijarhalno-represivnu strukturu moći (koju on ovaploćujei i na čijem se vrhu nalazi, zašto žena ne može da bude na čelu pravoslavne crkve, na primer?), se pripisuje dekadentnom, trulom zapadu. Koliko implicitnog metoda “mekom moći ispod radara” koji podgreva mržnju prema ljudima koji žive na “tom zapadu”, podela – oni i mi, poništavanja i unižavanja drugih i drugačijih ljudskih bića (zar nismo svi različiti, ali očigledno da to nekima veoma smeta te pozivaju na jednoobraznost, uniformnost, propisujući šta je u nekoj naciji dozvoljeno, šta je u njenom duhu – a poznata je ideologija čije su upravo to premise) kojima bi trebalo da služi.

Lezbejke, gej, biseksualne, trans, interseks, kvir + osobe su postojale i postoje kroz čitavu istoriju, u svim društvima i kulturama – i gle čuda i u srpskom. Oduvek – ali su propovedi i raznorazni mehanizmi koji (otvoreno ili ispod radara) podstiču i sprovode mržnju, nasilje, strah, gušenje, odbacivanje svega drugačijeg što je grupa koja ima moć propisala, kako bi moć zadržala i uvećavala (kroz čitavu istoriju jasno je koja) – te učinila sve “različite” nevidljivim, poništenim. Je l' to očuvanje tradicionalnih vrednosti o kojima gospodin Porfirije, i onih koji zastupaju iste/slične stavove, govori, pošto to jeste tradicija ovog društva, i tome svedočimo i ove godine u pogledu Evroprajda. Da li je gotovo rat i brutalno nasilje nad građankama i građanima na ulicama Beograda tokom pokušaja održavanja Prajda 2001. godine (u čijoj organizacji sam učestvovala), činjenica da niko od mnogobrojnih nasilnika i huligana nije snosio nikakve zakonske posledice, sve pretnje bombama, linčevima itd., i svi drugi oblici svakodnevnog nasilja represije nad LGBTIQ osobama doveo Porfirija do zaključka “Mi smo žrtve” (koji to “mi”’). I da – bog – boginja (pa valjda bog nema pol/rod, ali gle čuda – imenica je muškog roda) je stvorio sve nas LGBTIQ, crne, bele, žute, u svim bojama duge, i osobe sa različitim genetsko-hromozomskim strukturama i telima koje se ne mogu striktno podvesti pod muško-ženske, što je odavno poznato u nauci, filozofiji (ali je to nauka dugo prikrivala u službi očuvanja ideologije i tradicije koju izgleda zastupa i čelnik SPC). Kog je pola psiha ili duša ili svest? Ja nisam pravoslavna vernica, ali sam čitala, učila, slušala ceo život o hrišćanstvu i njegovim doktrinama. Ono što duboko osećam i mislim jeste – da bi Hrist bio prvi koji bi prigrlio LGBTIQ osobe, predvodio i stao u zaštitu naših prava u ime odbrane istinske moralnosti i čovečnosti.

Kako bi bilo da se kaže osobi tamne boje kože – možeš to biti samo u svoja četiri zida, ili reći – možeš biti Srbin/Srpkinja u svoja četiri zida, ili heteroseksualnoj osobi – ne smeš govoriti, izgledati, ponašati se, izražavati na bilo koji način da te privlači druga osoba, dakle ne smeš van četiri zida pokazivati bilo šta što te odaje da si heteroseksualna osoba. Seksualna orijentacija i rodni identitet su integralni deo našeg sveukupnog identiteta, i ljudi rođeni u slobodama i hetero-privilegijama retko uviđaju koliko je sve napravljeno po njihovoj meri i koliko svoju seksualnost i cis rodnost izražavaju na svakom koraku. Zašto i ne bi to činili jer je to propisana norma.

Premisa, nažalost po celo ovdašnje društvo, jeste i dalje - da je biti LGBTIQ nešto bolesno (iako nije nikada bilo, a nije ni po zvaničnoj nauci i njenim klasifikacijama), prljavo, nemoralno, zlo… I kao i u svemu drugom kada je proizvodnja drugosti i plemenska svest u pitanju – to Drugo je nepoželjno, zlo se izmešta u neko drugo pleme, neke druge prostore, kulture (nekako prečesto na zapad, što nije nekada sever ili jugoistok) i to, svesno ili nesvesno, otvoreno ili implicitno pothranjuju i perpetuiraju izjave moćnika i silnika. Vremenom naučili da se deklarativno štite od poziva na nasilje, mržnju – znaju (ili ne, zapravo je nebito) da upravo to čine, makar dajući signale onima koji će to sprovesti u delo. Pošto živimo u zemlji u kojoj nema vladavine prava već vladavine jednog čoveka i njegove partije, pa time ni u sekularnoj državi – njihova propaganda je uspela.

Kako to da nije nametanje “heteroseksualne ideologije” i heteroseksualne propagande u udžbenicima i sfim sferama društva – da postoje samo heteroseksualne osobe, analogno i drugim rečima to bi bilo kao da se zastupa učenje da postoje samo bele osobe – i koja je to ideologija? Čitav društveni i simbolički poredak je napravljen po meri cis heteroseksualne bele većine, sve institucije, postojeći sistemi, jezik (koji takođe odražava hijerarhiju moći). Da, čak i kada odete u prodavnicu, školu, na porodični skup, i u bilo kom društvenom kontekstu, podrazumeva se da se uklapate u propisane kodekse većine, da joj pripadate, u protivnom... sledi neki oblik kazne. Apropo čuvenih mitova o postojanju „gej lobija“ (šta god to značilo) – čitav svet je napravljen kao heteroseksulni „lobi“, u sveukupnoj mnogostrukosti služenja heteroseksualnoj hegemoniji – vladavini jedne većinske grupe. Do skora su postulati kulture i civilizacije – običajne norme, na njima utemeljeno pravo, porodica, škola, organizovane religije, crkva, nauka, mediji, kultura u širem smislu – poništavale i slale u raznim vidovima jednu razornu, najrazorniju poruku koja se može uputiti drugom ljudskom biću – da takvo kakvo je ne sme i ne treba da postoji. I upravo ta poruka se upućuje sa vrha nosilaca moći u Srbiji, pa i deci koja jesu ili će u procesu samootkrivanja spoznati da jesu LGBTIQ. Mnogi od nas su već u vrlo ranim fazama razvoja znali da smo drugačiji od većine iako nismo imali jezik da to imenujemo, i uprkos svakodnevnom uslovljavanju i programiranju iz svih izvora i sa svih strana – da je jedini model postojanja biti cis heteroseksualna osoba.

Kako bi bilo da se vlastodršci, političari/ke (pa i one/i gej), crkva itd., usprotive i zabrane javne proslave Međunarodnog dana Roma i Romkinja, Međunarodnog dana žena (pretpostavljam da je i to nešto uveženo sa strašnog zapada, jer se crkva retko oglašavala o užasavajućem broju ubijenih, zlostavljanih, silovanih žena, a i dece u Srbiji, o diskriminaciji da ne govorimo), Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom itd. Jel bi i u tom slučaju argumenti bili problemi sa Kosovom, ugrožavanje porodičnih vrednosti, tradicije. I zaista – ako uzmemo, na primer, u razmatranje ravnopravnost žena – tradicionalno je nema u crkvi, niti u društvu. Ili ne možemo porediti – ako ne možemo – zašto, zašto su LGBTIQ specijalno specijalna manjina?

Mehanizmi homo-bi-trans-inter fobije su sveprisutni i mnogostruki, i u svojoj srži slični rasizmu, mizoginiji, ksenofobiji, često isprepletani, jer je cilj iscrpljivanje, unižavanje, zastrašivanje jedne ugnjetavane grupe kako bi odustala od same sebe i borbe za ostvarivanje svojih prava i sloboda. Jedan od mehanizama je i minimizacija – nije vreme za njih, to je nebitno, ili je preveliki tabu, nije socijalno poželjno… Tu retoriku smo veoma bolno iskusili i tokom Prajda 2001. godine – iskustva strahovite traume, besomučnog divljanja velike grupe huligana na koje je tadašnja vlast ostala – nema. I nije samo vlast bila nema, bili su i oni koji samozadovoljno sebe nazivaju intelektualnim elitama, umetnici i umetnice. I koga briga što su Sartr, de Bovoar i mnogi drugi pozivali na moralnu dužnost “intelektualaca/ki, umetnika/ca” da se angažuju protiv svih oblika nepravdi, nasilja itd. Sećam se kako me je tokom tokom krvavog Prajda 2001 zvala poznata spisateljica dok su SKC huligani napadali i razvaljivali poput besnih zveri, i govorila kako je zvala pozorišta, Srpsku akademiju nauka i umetnosti, fakultete – i niko nije smeo da osudi nasilje nad građanima i građankama. I mnoge nevladine organizacije, domaće i međunarodne, su ostale neme dugo godina, dok agende nisu počele da se menjaju, a motivacija za promene – upitna. Možda je sve to deo “hoda svesti”, kako reče jedan poznati filozof. Ili kako je rekao Doktor King da se na kraju nećemo sećati reči naših neprijatelja već ćutanja i tišine naših prijatelja…

Teško je neke stvari racionalno razumeti, ali postoji jedna osobina imanentna svim ljudskim bićima (da li je?) – empatija, saosećajnost – sasvim dovoljna da dobijete sve informacije o drugoj osobi, da je osetite čistog srca – biće u njoj, bez etiketa i naučene uslovljenosti, osuđivanja, predrasuda. Na primer - kako je to biti trans, interseks, izvan rodno binarne matrice… Možda neka cis heteroseksualna osoba može da pokuša, radi eksperimenta, da živi, recimo, u Jagodini kao trans osoba koja nema odgovarajuća dokumenta, te da pokuša da ih dobije, te uvidi reakacije porodice, sredine, crkve, pokuša da se zaposli, zadrži posao itd. Možda je to jedan od načina da dođemo i do Zakona o rodnom identitetu i pravima interseks osoba. Profesorka Iv Kosofski Sedžvik je uradila ovaj eksperiment u Americi sa svojim strejt cis studentima – nakon nedelju dana gotovo niko od njih više nije mogao da izdrži jer su osećali da su duboko traumatizovani tretmanom na koji su nailazili kao LGBTIQ osobe. I ona im je rekla – tako osobe koje jesu LGBTIQ žive svaki dan.

Zabranjen još jedan (Evro)Prajd… I šta ćemo sad?

* Tekst nastao u sklopu kampanje Zakon o rodnom identitetu i pravima interseks osoba: “Da budemo svoji, da budemo slobodni”! koju sprovodi Geten uz podršku ambasade Kraljevine Holandije i organizacije ILGA-Europe.

(Telegraf.rs/Agata Milan Đurić)