Strah od bliskosti vodi u površne veze ili samoću: Psiholog savetuje kako da ga pobedite

- Između ljubavi i gubitka lične slobode ne treba stavljati znak jednakosti – kaže za Telegraf psiholog Irena Werner

Poslednjih godina sve je prisutniji strah od bliskosti, kako među mladima, tako i među onima koji su u zrelijim godinama i nemaju partnersku vezu.

Preporučujemo

Svi žele da osete istinsku ljubav, ali u isto vreme – paradoksalno - nisu svi spremni da se za nju izbore, pa pribegavaju „lakšem rešenju“ – površnim vezama.

Individualizam, toliko cenjen u poslovnom svetu, „preslikao“ se i na muško-ženske odnose. Zato danas imamo mnogo uspešnih, privlačnih i društveno priznatih muškaraca i žena u zrelim godinama koji su sami, ali i mladih koji se ne usuđuju da se zaljube i rade na partnerskom odnosu.

O fenomenu koji se sve češće javlja u našem društvu razgovarali smo sa Irenom Werner, master psihologom i licenciranim RE&KBT psihoterapeutom iz Psihološkog savetovališta Centar.

Kultura individualizma i brak

- Uticaj Zapada je pojavom interneta postao sve veći i u drugim krajevima sveta, te i u našoj kulturi – kaže psiholog Werner za Telegraf.

- Američka kultura je kultura individualizma, neprikosnovenog zastupanja sopstvenih ciljeva i potreba, što može da se kosi sa spremnošću na kompromise koja je neophodna u međuljudskim, partnerskim odnosima. Takođe, postoji i trend u medijima koji podržava žene da ostanu same i nezavisne od romantičnih veza koje su ih tako dugo definisale.

Sagovornica Telegrafa konstatuje da je u društvu došlo i do smanjenog pridavanja značaju sklapanja brakova, što takođe ima udela u smanjenju bliskosti.

- Brak daje određene definisane norme ponašanja, a kada se osobe odluče na to da same definišu svoje partnerske odnose, nema nikakvih smernica koje im mogu olakšati u tome – ističe Werner.

Ona dodaje da ljudi razvijaju strah od bliskosti iz još jednog razloga - da bi se zaštitili od neuspeha i gubitka, tj. raskida i razilaženja.

Osećanje manje vrednosti

Najzad, standardi koje nam moderno društvo nameće, a koji su bazirani na „savršenoj ženi“ i „savršenom muškarcu“ takođe uzimaju danak. U reklamama i filmovima svi su uvek srećni i nasmejani, savršenog fizičkog izgleda, uspešni u poslu, finansijski situirani, često putuju i deluju kao da ih ne muči nijedan problem.

Ove slike su suprotne srpskoj realnosti, pa se sve više „nesavršenih“ povlači u „svoj mali svet“, strahujući da ne budu „raskrinkani“ i ismejani jer su „nesposobni i nisu uspeli u životu“.

 - U korenu straha od bliskosti može da bude i strah od otkrivanja sebe, jer osoba sebe može da doživljava nedovoljno vrednom ili čak i bezvrednom.

Kod mnogih naših klijenata koji pripadaju različitim starosnim grupama primećujemo osećanje manje vrednosti. Ono nastaje najčešće u detinjstvu, kada bitne osobe oko deteta - roditelji i vršnjaci - šalju poruke omalovažavanja, prezira, ponižavanja, koje dete počinje da prihvata kao svoje i veruje u njih.

Kad odrastu, ovakve osobe veruju da neće uspeti u svojim ciljevima, ne veruju u sebe i misle da su neprivlačne, bez obzira na to koliko su lepo građene i lepo izgledaju – objašnjava Werner.

Površne veze

Gde nema bliskosti, tu caruju površne veze. Mnogi koji su upali u tu zamku, verujući da je ispravna i potpuno opravdana u današnje vreme, smatraju da je najjednostavnije naći „partnera/partnerku na klik“, preko društvenih mreža. Iako u nekim slučajevima društvene mreže mogu da budu put do pronalaženja „druge polovine“, većinski su bazirane na ispunjavanju fizičkih potreba, bez namere da se partneri upoznaju i razviju odnos koji može da ima perspektivu.

Zato danas imamo „epidemiju“ površnih veza, baziranih isključivo na povremenim susretima „u četiri zida“.

Neko će reći da su inicijatori za ovakav trend krivi muškarci koji se plaše vezivanja i tragaju za povremenim partnerkama da bi zadovoljili svoje fizičke potrebe.

Sagovornica Telegrafa se slaže sa tezom da strah od gubitka individualnosti može da bude odgovoran za „poplavu“ površnih veza, ali smatra da on nije svojstven samo muškarcima:

- Gubitak individualnosti može da bude razlog za površnije veze i kod žena. U svakom slučaju, bez prepuštanja i nastojanja da se održi balans individualnosti i partnerskih obaveza ne može biti reči o dubljem, značajnijem odnosu.

Iskrenost kao imperativ

Šta u emotivnoj vezi doprinosi bliskosti, na čemu bi partneri trebalo da rade da bi srušili zidove koje su postavili da bi se „zaštitili“ od „vezivanja“ za drugu osobu? Psiholog Werner ističe da je poželjno da među partnerima postoji otvorena komunikacija i nastojanje da se radi na što boljem međusobnom razumevanju, kao i prihvatanju nesavršenosti.

- Nastojanje da partneri budu iskreni u vezi sa svojim potrebama, očekivanjima, problemima i životnim ciljevima je od presudnog značaja – kaže sagovornica Telegrafa.

- Tako se grade poverenje i sigurnost koji su osnova svake stabilne, posvećene i dugoročne veze. Bliskosti doprinosi najpre odluka da se zaista želi biti blizak sa drugom osobom; međutim, kao što smo videli, današnje vrednosti često negiraju da je bliskost sa drugom osobom važna, jer je naglasak na individualnosti i hedonizmu.

Prihvatite deo svoje odgovornosti za loše iskustvo

Oni koji provode život u samoći opravdavaju takav izbor lošim iskustvima iz prethodnih veza ili brakova. Slomljeno srce i izigrano poverenje za neke su dovoljno jaki razlozi da se povuku i ne dozvole sebi da ikada više iskuse ljubav. Tako ostaju zarobljeni u okovima loših iskustava koja ponekad datiraju i više decenija, plašeći se da bi korak ka novom partnerstvu bio novi fijasko. Neretko, vođeni tim strahom, starost dočekaju sami.

Psiholog kaže da je život u samoći validan izbor, ali da taj izbor ne treba da bude posledica loših iskustava.

- Ako su ona uzrok ove odluke, treba porazmisliti šta je pošlo loše i prihvatiti svoj deo odgovornosti za takav ishod. Mane koje su došle do izražaja u odnosima su odličan pokazatelj šta je potrebno unaprediti kod sebe samog tokom ličnog, psihoterapijskog rada – navodi Irena.

Prema njenom mišljenju, loša iskustva u partnerskim odnosima mogu aktivirati i pojačati gorepomenuto osećanje manje vrednosti, te bi pre nego što ponovo počnu da veruju u ljubav bilo neophodno da se terapijski usmere na razrešenje ovog problema.

- Uglavnom je potrebno barem 20 terapijskih seansi da bi osoba počela da gleda na sebe iz druge perspektive i da prihvata sebe – zaključuje psiholog, uz napomenu da je za uspeh terapijskog procesa u velikoj meri zaslužan odnos između klijenta i terapeuta.

(Telegraf.rs)