Zineta je bila balerina, Slobodan ju je ugledao u pozorištu i zaljubio se "na drugi pogled"
Posle pola veka, njihova ljubav nije nestala. Danas imaju sina, ćerku i četvoro unučića
Bilo je to u junu 1968. Divan, sunčan dan. Zineta Musić, tada deo ansambla Narodnog pozorišta, sastala se u Baletskoj školi "Lujo Davičo" sa svojom profesorkom baleta. Želela je da napusti scenu i postane pedagog. Razgovoru je prisustvovao ćutljiv i diskretan momak. Zapamtila mu je ozareno lice i ime – Slobodan Atanacković.
To leto joj je prošlo u spremanju i polaganju ispita na Filozofskom fakultetu, a s jeseni je već bila na novom radnom mestu. I ponovo on, na prvom času – korepetitor i kompozitor. U braku su pola veka.
– Za mene je to bila ljubav na drugi pogled – kaže Zineta Musić Atanacković – A postala je prava i doživotna. Razumeli smo se, poštovali i voleli. Prevalili mnogo toga u 50 bračnih godina. Bilo je uspona i padova, ali, ako sada treba rezimirati, sve je bilo pravo i lepo.
Slobodan kaže da im je ljubav sama zakucala na vrata.
– Svakoga dana imali smo po četiri zajednička časa u školi i svakog dana bismo našli razlog da svratimo negde na kafu. Sećam se kako smo se gledali... Dugo, sve duže... Prvi dodir ruku rekao je sve. Tako je i danas – kaže Slobodan.
Otkriva nam i otkud onaj ozareni osmeh s početka njene priče.
– Čim sam diplomirao na Odseku za kompoziciju Fakulteta muzičke umetnosti, počeo sam da tražim posao, ali to je bilo i vreme unutrašnje potrage. Kao mlad kompozitor lutao sam tražeći sebe. Mnogo vremena sam provodio u Narodnom pozorištu. Pratio sam sve dramske, operske i baletske predstave. Jedne večeri sam, gledajući balet "Ohridska legenda", zapazio u prvom redu mladu, čudesno razigranu balerinu. Gledao sam je sa četvrte galerije! Podaleko je to. Izgledala mi je kao neka vesela bubica, kao leptirak koji leti sa cveta na cvet. Bila je to slatka zainteresovanost na prvi pogled.
Prva ponuda za posao bila je mesto korepetitora u Baletskoj školi "Lujo Davičo". Imao je tremu, smatrao da neće biti dovoljno vičan tom poslu.
– Skoro na silu su me izveli pred konkursnu komisiju, da sviram bilo šta. Nisam bio zadovoljan onim što sam pokazao, ali njima se to dopalo. Očekujući da čujem kom ću profesoru biti dodeljen kao klavirski saradnik, hoće li to biti u nižim ili u višim razredima, moja trema je sve više rasla. A onda sam dodeljen baš onoj balerini koju sam gledao na sceni Narodnog pozorišta! Zamalo nisam pao u nesvest!
Profesor i korepetitor su jedno na času, objašnjava Zineta. I kaže što su se tu odmah razumeli - ispostavilo se da Slobodan razume i sva druga njena interesovanja.
– Pratio me je u svemu, a ja njega još više. Trudila sam se da ispunim njegova očekivanja, ali i on moja. Opčinila me je njegova ličnost, ponašanje, gestovi. Prepoznala sam iste svetonazore i videla nas na istom putu.
– Kad smo počeli da se zabavljamo, već sam bio osvojen – kaže Slobodan. – Bila je vrlo mlada, a lepa, pametna, obrazovana, delikatna, skromna... Imala je sve vrline devojke koju treba voleti. Kad smo se sreli, već je pored angažmana u Narodnom pozorištu, imala snimljen i jedan film. Ali nestrpljenje da ostvari porodični život, da bude majka i supruga, potisnuli su sve ambicije. Kad ćemo da se venčamo, kad ćemo da započnemo zajednički život? To sam je više puta pitao. Hajde, na proleće, predložio sam jedne hladne i snegovite zime. Ne! Sutra! To je rekla i definitivno me time osvojila.
Venčali su se te hladne i snegovite zime. Jedva su se probili do Opštine Savski venac. S mukom su se okupili i kumovi i drugovi, sve dragi prijatelji iz baletske škole. Venčanje pamte kao svečanost, poput baletske predstave u nekom dvorcu, a ne opštini.
– Sreća je što nam taj osećaj svečanosti i danas traje – kaže Zineta. Posle su došla deca, pa unučići, i još više sreće.
– Divna su nam i deca i unučad i zet i snaja! Zato organizujemo praznike i okupljanja s povodom i okupljanja bez povoda. A godišnjice braka, obavezno! Da ih nismo slavili, ne bismo znali ni koliko je godina prošlo ni kad su prošle – veli Zineta.
– Bez proslava čovek izgubi orijentaciju u vremenu i prostoru – dodaje Slobodan. Oboje smatraju da je obnova bračnih zaveta nepotrebna.
– To prepuštamo onima koji su zaboravili kad su i zašto su stupili u bračnu zajednicu – veli on.
– U životinjskom svetu ima pojava da se saputnik bira za ceo život. Ako to može dabar ili divlja patka, trebalo bi da može i čovek – kaže ona.
– Iako je bilo pre pola veka, mi još znamo zašto smo pružili ruku jedno drugom – kaže Slobodan i uzima ženu za ruku.
Dodiri, reči, pogledi, nežnost, sve to prožima njihov odnos. Zajedno slušaju muziku, gledaju filmove, pričaju o svemu, često polemišu. Govore uglas ili naizmenično i kao da prate istu misao.
– Ni dan, ni sat, ni minut, ne prođe nam u ćutanju – kažu – U ćutanju vreme ne prolazi nego odlazi. Razgovor o deci ili unucima, vraća nas u vreme sadašnje. Problemi su nam, to je dobro, prozaični. Ko je u vrtiću, ko u gimnaziji, ko na fakultetu, ko na poslu... Kad ko dolazi, odlazi, ko je najavio da će da svrati, a ko će samo da prođe i treba nešto da pojede.
Imali su i oni mnogo razmirica za mnogo godina
– Svi ti nesporazumi, manji ili veći, nikad nisu doveli do toga da jedno drugom kažemo zbogom – veli Zineta. – A znamo i žao nam je što su razvodi sve češća pojava. Stupajući u zajednički život, čovek daje zavet, a zavet, nama se barem tako čini, daje se za ceo život. Svađe su samo neka vrsta burnije polemike. Sutradan je sve još lepše.
Oboje tvrde da ništa ne bi promenili u braku ni posle pola veka. Slobodan voli što ima radoznalu ženu koja mnogo čita.
– Uvek mi prepričava šta je pročitala, a u mojoj glavi se za to vreme pletu neke druge misli, vrte se neke melodije, slaže dramaturgija nekog novog dela. Ne kažem joj ništa. Pokušavam da mislim na dva koloseka. To se, očigledno primeti. Kad završi svoju priču, izvini mi se jer misli da me je ugnjavila. A zapravo, blago meni dok je slušam!
Zineta se divi širini njegovih radnih sposobnosti.
– Ništa mu nije teško i za sve ima vremena. Pedantan je i istrajan, sve što započne, dovede do kraja. Oduvek poštuju pravilo da svako ima pravo na svoje vreme. To je ključ dugovečnog braka. Kompozitor zna da se osami. I sebi je tada težak. Ali smišlja, slaže i razlaže, dodaje i oduzima, traži rešenje za razvoj dela koje mu se već vrti po glavi. Istoričar umetnosti zna da zaluta u neku zamišljenu galeriju i ide od slike do slike. Baletski pedagog voli da se seća svojih uspeha i uspeha svojih đaka.
– Prirasli smo jedno za drugo, kao bršljan za omoriku. I ta priraslost je više nego prisnost. Ona nam daje toplinu, energiju, životnu radost, život. Strgnete li bršljan sa omorike, osušiće se i omorika i bršljan.
Mnogo životnih nagrada
Zineta i Slobodan imaju dvoje dece. Aleksandra je doktor muzikologije, pedagog, urednik i novinar. Igor je mašinski inženjer i glavni projektant. Od ćerke imaju dva unuka, Borisa (24) i Filipa (16), a od sina dve unuke, Milu (5) i Lunu (3).
Zineta je diplomirala istoriju umetnosti, ali se time nije bavila. Prvo je bila balerina Narodnog pozorišta, zatim pedagog u Baletskoj školi „Lujo Davičo“ u Beogradu.
Tako mnogo životnih nagrada
Posvećenost metodici klasičnog baleta donela joj je nagradu za životno delo Udruženja muzičkih i baletskih pedagoga. Na diplomski ispit izvela je deset klasa i 88 umetnika.
Slobodan je u svom kompozitorskom opusu ostvario brojne nagrade i priznanja. Nosilac je nacionalne penzije i plakete „Vitomir Bogić“ za životno delo, koju dodeljuje Radio Beograd gde je proveo radni vek.
Oaza za srce
Od maja do oktobra Zineta i Slobodan žive u Prčnju u Boki Kotorskoj. Taj period godine im je najmiliji.
– Kuća nam je pored mora, dvorište nam je puno mediteranskog cveća, mnogo nam je lepo, a deca i unučad se smenjuju celog leta. U nekom trenutku se uvek okupe sve tri generacije naše porodice – kaže Zineta.
Slobodan dodaje da duga leta u Boki njih dvoje uvek podmlade i nekako im dodatno ojačaju ljubav.
Na kioscima širom Srbije potražite novi broj magazina “Ah ljubav”. Uz primerak magazina dobićete poklon knjigu najčitanijh spisateljica današnjice.
(Telegraf.rs/Ah ljubav)