Kao Romeo i Julija! Dirljiva ljubavna priča o prvom beogradskom Kinezu i Jevrejki Gabrijeli

Prešao je 7.500 km zbog neveste

Kako se Čo Čeng Po obreo u Beogradu, zaljubio, venčao i bio, po popisu iz 1929, jedan od prva četiri Kineza koji su živeli u našoj prestonici...

Preporučujemo

Prvi Kinez u Beograd nije doputovao sa talasom trgovaca koji danas imaju radnje po tržnim centrima, već mnogo ranije – znatno pre Drugog svetskog rata. Nije teško pretpostaviti da je Čo Čeng Po bio veoma neobičan ondašnjim Beograđanima. A bio je, kažu, simpatičan čovek, aristokratskog porekla.

Živeo je skromno na Dorćolu, na mansardi u Ulici kralja Petra 60. Trgovao je japanskom robom, a bio je interesantan predratnim reporterima lista „Vreme“ koji su objavili priču o njemu u broju od 3. februara 1938.

U Beogradu je Čo Čeng Po upoznao Gabrijelu Elu Levi. Između mladih je planula ljubav, ali to je bio takav šok za tu jevrejsku porodicu da su devojku poslali na lekarsko posmatranje u psihijatrijsku bolnicu.

Njena želja da se uda za Kineza nije mogla da se podvede ni pod jedan kliše onog doba. Međutim, kao u svakoj bajci, ljubav je pobedila, a u bolnici je Ela dobila papir na kojem je pisalo da je sasvim zdrava.žž

Nedugo zatim, Ela, u znak protesta prema svojima, uzima srpsko ime Danica, a brak sa beogradskim Kinezom uveličala je devojčica Glorija, koju je otac zvao i Micuko. Njihova priča ni po čemu nije bila tipična, jer su uskoro na Čo Čeng Poova vrata zakucala tri misionara iz daleke Kine.

Uveliko je besneo rat između njegove domovine i Japana, a oni su došli čak u Beograd da mu objasne kako „na njega računaju“. Bilo je pitanje: kuda sad?!

U međuvremenu Glorija je rasla, bila je veoma talentovana, majka ju je učila da peva „Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi“, a otac neke čudne pesme koje niko u komšiluku nije razumeo. Pored srpskog i kineskog,

učila je i nemački jezik.

Tada je za ovu porodicu i malenu Gloriju čula Gita Predić, kći Branislava Nušića, i cela priča dobija novi obrt. Iako je jedini kosooki Beograđanin bio budista, rešio je da zajedno sa porodicom primi pravoslavlje, a kum je trebalo da bude, ni više ni manje nego sam Nušić. Čin krštenja trebalo je da upriliči lično patrijarh Varnava, a Nušić je budućoj kumici, koja je pokazivala i raskošan talenat za glumu, uveliko slao dobronamerne poruke sa željom da je što pre vidi na sceni.

Nažalost, Nušić je ubrzo umro, a predratni novinari su zabeležili kako je jedno neutešno dete posebno tužno plakalo na njegovoj sahrani – to je bila malena Glorija. O tome su pisale predratne novine, a reporteri „Večernjih novosti“ otkrili su nastavak priče.

Posle duže potrage, u Pančevu smo upoznali Bojana Gerstnera, Glorijinog sina, i njegovu suprugu Valentinu. Iskreno, mislili smo da je vihor sumanutog rata potpuno izbrisao beogradsku kinesko-jevrejsku romansu, ali Glorija i njeni potomci su preživeli grozote rata, a nama ostavili veličanstvenu priču.

– Moj deda Čo Čeng Po i baka Gabrijela Ela Levi dočekali su u Beogradu Drugi svetski rat, a baka se nikad do kraja nije odrekla svog jevrejskog porekla. Naprotiv, kažu da je sa ponosom nosila žutu traku tokom okupacije. Nju su uhapsili nacisti, i više o njoj niko ništa nije saznao, a deda Čo Čeng Po je rešio da se sa ćerkicom Glorijom, odnosno mojom majkom, sakrije u selo Debeljača u okolini Pančeva – ispričao je Bojan Gerstner.

Kasnije, otac i kćer prelaze iz Debeljače u Pančevo, gde Čo Čeng Po umire 1958. godine od upale pluća, a Glorija ostaje da živi u tom gradu i udaje se za Velimira Gerstnera. Valentina Gerstner, Glorijina snaja, sa izuzetnim poštovanjem govori o svekrvi. Kaže da je imala tešku sudbinu, jer je njenu majku, još pre rata otac Elijas Levi, glava porodice i ugledan jevrejski trgovac, zvao da se vrati, ali kada bi se o praznicima pojavila sa Glorijom, druga deca su je gledala sa nipodaštavanjem i zvala je „Kinešče“.

– Posle rata, Glorija je završila Višu ekonomsku školu – priča Valentina Gerstner – Do penzije je radila kao šef računovodstva u preduzeću „Dunav–Tisa–Dunav“. Bila je izuzetna majka i predana supruga sve do smrti 2007. godine. Ono što je na nju posebno ostavilo trag bila je žal za majkom, i mučilo je što nikada tačno nije saznala njenu sudbinu. Sada je izvesno da je Gabrijela okončala život na isti način kao i više od 6.000 beogradskih Jevreja, na nacističkim gubilištima. Takva je bila i sudbinaporodice Levi. Od njih osmoro, samo jedan član je uspeo da se spase.

Bojan Gerstner se seća i da je jedna prijateljica njegovog oca, lekar u SAD, nekoliko puta zvala njegovu majku Gloriju telefonom.

– Razlog je bio vrlo neobičan. Tamo je živela jedna grupa Korejaca, koje je ona lečila, i koji su joj pričali kako su se zatekli u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, kada im je jedan Kinez pomogao da prežive sakrivši ih u selu Debeljača blizu Pančeva. Kad su shvatili da je to mogao da bude samo Čo Čeng Po, zvali su moju majku nekoliko puta kako bi joj se zahvalili.

Neobična je i porodica Bojana Gerstnera, koji ponosno priča kako njegovim venama teče krv četiri nacije.

– Moje ćerke najviše uživaju da pričaju kako im je pradeda bio Kinez, prababa Jevrejka, dok su im deda i baba sa ženine strane Mađar i Slovakinja. Starija ćerka Martina, koja priča mađarski, izjašnjava se kao Kineskinja, dok se mlađa Nikolina, izjašnjava kao Mađarica – kaže nasmejano Bojan i dodaje da nikada nije imao dara da nauči kineski.

Prema popisu stranaca u Beogradu iz 1929. godine, u našem glavnom gradu živela su četvorica Kineza. Reporteri lista „Vreme“ očigledno su znali samo za jednog.

– Mi znamo da ih je bilo dvojica i da su bili vrlo bliski – priča Bojan Gerstner. – Drugi se zvao Lau Cijen Pao. Dogovor između mog dede i njegovog zemljaka bio je da, ukoliko se jednom od njih nešto desi, drugi preuzme brigu o deci, koja bi ostala za njim. Tako je sin Lau Cijen Paoa, posle smrti oca, bio pod starateljstvom mog dede. Reč je o Rajku Lau, čoveku koji je kasnije postao poznati rukometaš.

Kraj pripovesti o prvom beogradskom Kinezu začinio je jedan od njegovih prijatelja - Bratislav Atanacković, profesor Beogradskog univerziteta u penziji, pamti druženje sa Poom.

– Po je bio vrhunski intelektualac, a njegova znanja nisu bila primerena „običnom“ čoveku – ispričao je Atanacković „Novostima“ – Činovnici kineske ambasade održavali su prisne kontakte sa Čo Čeng Poom, čak i u vreme kada Jugoslavija i Kina nisu bile u dobrim odnosima. Posećivali su ga pogotovo u doba velikih kineskih praznika. Znam da je on pre Drugog svetskog rata trgovao veoma vrednim porcelanom, elegantno se odevao i kretao se u visokim krugovima, u kojima je bio uvažavan. Zašto se posle rata vratio na pančevačku pijacu, na kojoj je takođe prodavao kineske rukotvorine, ne bih znao da kažem. Ali pamtim ga, pred njegovu smrt, kada sam ga obišao u dvorištu njegove kuće, napisao je tada kineskim slovima nešto na zidu. Kada sam ga upitao šta tamo tačno piše, odgovorio je: „Ovo je mala bašta velikog Kineza“.

Na kioscima širom Srbije potražite novi broj magazina “Ah ljubav”. Uz primerak magazina dobićete poklon knjigu najčitanijh spisateljica današnjice.

Tekst: Zoran Lj. Nikolić po trilogiji „Beogradske priče“ u izdanju „Lagune“ i „Večernjih novosti“

(Telegraf.rs/Ah ljubav)