Romeo i Julija iz beogradske mahale: Nisu se mogli sastati, niti sporazumeti, a poveriti nisu smeli

Badža i Zagla! Sastati se nisu mogli, pričati još manje. Pisati nisu znali, a poveriti se nekom trećem nisu smeli. Tu nastupaju grdne muke zaljubljenih

Volelo se dvoje mladih... Bezbroj nezaboravnih priča počinjalo bi baš nekako ovim ili sličnim rečima. Tako je bilo i u Beogradu posle Prvog srpskog ustanka, kada počinje jedna ljubavna pripovest u kojoj dovitljivost zaljubljenih nadjačava sve druge.

Preporučujemo

O tome piše Marinko Paunović u knjizi „Beograd, večiti grad“, koja je danas bezmalo zaboravljena, a objavljena je 1967. godine, povodom stogodišnjice oslobođenja od Turaka.

Romantičnu priču Paunović je pronašao među beleškama Branislava Nušića, i to iz doba kada ovaj još nije dostigao onaj ugled, a potom i popularnost koju je zasluženo stekao. Pa ipak, i tada je pisao – a kako bi drugačije? – nušićevski.

– Drugačije je to, kada se u jednoj romantičarskoj istoriji stavi naslov „Romeo i Julija“.  To nekako i ide – pisao je Nušić. – Ali kad se u jednoj nežnoj ljubavi Romeo zove Zagla, a Julija Badža, onda to odista i ne izgleda nimalo poetično.Ali baš tako je bilo.

Đorđe Zagla je iz Makedonije došao u Srbiju i hrabro se borio u Prvom srpskom ustanku.  Brzo je kod Vujice Vulićevića postao buljubaša, a docnije je to bio i kod vojvode Vula Ilića Kolarca.

– Bio je zaista hrabar, veliki junak i u ratovima je dopao rana – beleži Paunović. – Naročito se odlikovao u borbi na Suvodolu 1809. godine, kada je upao među Turke i zbunio ih turskim uzvicima, govorio je i turski, pa ih je obarao kao snoplje. I tom prilikom je ranjen u trbuh, ali je i tu ranu preboleo.

U to vreme, Badža je bila mlada bula, koja je imala starca muža, zarobljena u kući s malim rešetkastim prozorima i visokom zidanom ogradom, koju niko nije smeo da pređe. Kada je nastupilo nešto malo privremenog mira između Srba i Turaka, te je Zagla mogao obesiti svoj jatagan o klin, a Badža smela slobodnije da viri kroz prozorske kaveze, sreli su se jednom njihovi pogledi, a zatim su se ti pogledi i češće sretali. Iz pogleda se izrodila ljubav, silna i strasna, onakva kakvom su bili zadojeni dvoje mladih iz Verone.

Jesu Badža i Zagla pogledima i osmesima izjavili jedno drugom ljubav, ali im je valjalo to i realizovati. Tu nastupaju grdne muke. Kako?! Sastati se nisu mogli, a sporazumeti još manje. Pisati nisu znali, a poveriti se nekom trećem nisu smeli. 

I tada Zagli dođe misao na koju možda nijedan ljubavnik do danas nije došao niti će doći, piše oduševljeni Paunović.  Svoje kučence, koje je neobično voleo, nauči da ide u avliju Badžinu. Čim bi se dvorišna vrata odškrinula, naš Romeo bi bacao kosti ili meso u dvorište, a dresuri je pripomagala Badža, koja bi uvek pomilovala kuče i davala mu ponešto, pa je pašče lako naviklo da joj često dolazi.

Usledila je druga faza, jednako neobična, jer je u ono vreme svaka Turkinja dobro znala govor cveća. Kako kaže hroničar, poznavala ga je kao jevanđelje. Zagla bi vezao krpicu oko vrata kučetu, za nju cvet ili plod, ono bi odnelo dar Badži, a ona bi mu isto tako odgovarala.

Najpre joj je poslao struk karanfila, a karanfil, po haremskom rečniku poručuje: - Znaj da si u mome srcu. Ona mu je odgovorila stručkom nane, što kazuje: - Davno na tebe mislim.

Paunović dalje beleži kako se „prepiska“ odvijala. On njoj zatim pošalje stručak bosiljka, a bosiljak znači: „Ti si moja, ti si samo moja!“.

A ona njemu neven, a neven će reći: „I ti si moj dragi!“

Tako je Zaglino kučence, podmićeno darovima, odano nosilo poštu i rasplamsavalo ljubavni razgovor između dvoje zaljubljenih. Sve je dobilo šire i ozbiljne razmere, kada je Zagla jednog dana zamotao u krpče komadić kreča. To je značilo: Il' me ljubi, il' me se okani.

Badža je na to odgovorila tako što mu je poslala nekoliko pramenova svoje kose. Taj odgovor je značio: Uzmi me na svoje grudi i bežimo!

Hroničar beleži i da je priča dobila na težini kada je udvaraču „pseći poštonoša“ doneo zrno pasulja, a to je značilo da je dobrodošao u devojčinu sobu te noći. Od te noći su se, tvrdi pripovedač, usmeno sporazumevali.

Neizvesno je kako je ova priča okončala, ali Paunović beleži epilog koji je došao do njega.

– Kako sve ima kraj, tako ga je imala i ova romansa.Došla je 1813, kada je cela Srbija, kroz teško krvoproliće, pala opet pod turski jaram. Beograd je bio potpuno uništen. Zatim dolazi 1815, s novim ustankom, a 1830. nova Srbija i obnova Beograda. Šta se sve dogodilo sa Zaglom i Badžom, moglo bi se samo nagađati. Zna se jedino to da je Zagla umro u Beogradu 1847. godine u prilično poznim godinama.

Na kioscima širom Srbije potražite novi broj magazina “Ah ljubav”. Uz primerak magazina dobićete poklon knjigu najčitanijh spisateljica današnjice.

(Telegraf.rs/Ah ljubav)