Jeo sam u čuvenom restoranu Džejmija Olivera u centru Londona: Cene su jezive, a hrana još gora

Kao nekoga ko bez prestanka može da gleda bukvalno sve emisije Džejmija Olivera na televizoru, i uživa u njima, sačekalo me je krajnje neprijatno iznenađenje.

Džejmi Oliver je u mom kulinarskom svetu neko ko voli hranu, daje sve od sebe da nam pokaže koliko čarobna i zdrava može da bude i po svaku cenu pokušava da nas uvuče u njegov svet kako bi sa nama podelio svoju strast.

Voleo bih da nisam pao na tu žvaku i dozvolio mu da me uvuče u svoju kuhinju, tačnije, svoj restoran "Jamies Italian" u Londonu. Njegova hrana mi je bila mnogo lepša dok sam je gledao na televizoru, a ne u svom tanjiru.

Preporučujemo

Istina, hrana i restorani su danas ogroman biznis, vrhunski kuvari zarađuju na stotine hiljada dolara, a vlasnici tih restorana milione. Samim tim, ne bi trebalo da me čudi ono što me je snašlo u jednom od restorana Džejmija Olivera smeštenom u samom centru Londona.

Na prvi pogled je jasno da je u pitanju svojevrsna zamka za turiste, jer jezici koji su mogli da se čuju u restoranu definitivno nisu bili ni blizu engleskom.

Ipak, sve to ostalo je nekako u drugom planu činjenice da ću jesti hranu koju je osmislio možda jedan od najharizmatičniji kuvara na svetu, ili sam barem tako mislio.

Jedan pogled na meni otkrio je ni malo pristojne cene, ali i prilično "siromašan" odabir jela koji su bili podeljeni u nekoliko kategorija - predjela, glavna jela, paste i jela sa mesom.

Kako mi ne bi promakao neki kulinarski dragulj ili trenutak inspiracije, uprkos visokim cenama, odlučio sam da sebi priredim kompletan obrok, i poprilično zažalio.

Za predjelo sam naručio "Džejmijevo čuveno predjelo za dvoje na dasci". Konobari su na sto prilično brzo doneli dve velike prazne konzerve, na kojima će stajati sama daska sa ovim čuvenim predjelom.

Kako je vreme proticalo, iščekivanje je polako počelo da nadjačava euforiju.

Napokon, na stolu se pojavilo predjelo. Vilica mi je pala na sto, ali iz svih pogrešnih razloga.

Na poprilično velikoj dasci za dvoje bila je stavljena hrana koja jedva da je dovoljna za nekoliko zalogaja. Dva lista pršute, mortadele, kobasice, minijaturni trougao sira na još minijaturnijem popadamu (za sve koji nisu pasionirani pratioci njegovih emisija u pitanju je tanak i hrskav hleb), možda supena kašika jogurta sa nekoliko kockica tostiranog hleba, ili krutona za sve one koji paze na svoj kulinarski jezik.

Sve to je zaista nestalo u nekoliko, da ne kažem 6 zalogaja. Sam kvalitet hrane nije bio iznad proseka, tačnije, ništa nije bilo iznad kvaliteta namirnica koje su i nama dostupne u velikim supermarketima, ili na pijaci. Ipak, pohvalio bih feferone koji su bili zaista ukusni i jedini predstavljali ono što je trebalo da bude glavna tema celog obroka - zdrava i ukusna hrana pravo sa farme.

U ovom slučaju, manje nije bilo i bolje - manje je, prosto rečeno, bilo samo manje.

Ali nisam dozvolio da me ovo izbaci iz takta pošto sam za glavno jelo odlučio da uzmem ozbiljniji komad mesa sa roštilja - slabije pečen od srednjeg. Po meni, ovo je možda najbolji test za svaki restoran. Šta umeju da urade sa tako prostom namirnicom koja zapravo uopšte nije toliko prosta i zahteva dosta veštine kako bi se iz nje izvukao maksimum.

Kada je moje meso stiglo, nakon prvog zalogaja sam primetio da ne umeju baš puno toga da urade. Meso se dosta teško seklo i zahtevalo je popriličnu količinu žvakanja.

Sve ono "topi se u ustima" je izgleda rezervisano samo za televizijske emisije i "verujte mi na reč".

I ovde je porcija bila poprilično skromna, tako da sam, po mom oslobodnom proračunu, na predjelo i glavno jelo potrošio nešto više od 7 minuta.

Poslednja nada ležala je u slatkišu za kraj. Moj zahtev od konobara bio je prilično prost - želim nešto od čokolade sa puno čokolade, a dobio sam...

Malu kuglicu sladoleda od vanile koji je takođe bio daleko od organskog, umetničkog, posebnog... imao je ukus i teksturu kao i bilo koji drugi prosečan kupovni, i bio je prilično voden. Pored kugle sladoleda bilo je nešto jako slično ferero slatkišu, i to je to... to je moj jedini utisak vezan za slatko.

A onda je usledio i zalogaj gorkog kada je stigao račun - 15 funti za predjelo, 23 funte za stejk (+1 funta za pomfrit) i 6.50 funti za dezert.

Gotovo 55 evra za obrok koji nisam pamtio ni do vrata.

Možda su moja očekivanja bila prevelika, možda su veliki uticaj imale sve te emisije, a možda je to samo realno stanje stvari i razlog zašto jedan od najpoznatijih kuvara na svetu ima velikih problema sa svojim carstvom i prinuđen je da gasi mnoge od svojih restorana.

(Telegraf.rs)