Sine, deka je umro: Beograđanka opisuje najteži trenutak u svom životu, kad je sinčiću morala da saopšti tužnu istinu

Deda Žika je preminuo kada je njegov unuk imao samo 5 godina, bio mu je najbolji drugar

Jedan od najtežih trenutaka u životu svakog deteta sigurno je kada ostane bez bliske osobe. Jednog dana je tu, a sledećeg nema voljenog deke, bake, mame ili tate. Teško je izboriti se sa gubitkom, čak i nama odraslima, ali tu su i deca na koju moramo da mislimo. Kako to reći detetu? Koji je najbolji način i da li ga uopšte ima?

Preporučujemo

Jovanka je majka hrabrost: Odgajila je sedmoricu sinova u teškim uslovima, a lavovski se i danas bori

Možda je dete imalo priliku da shvati da je voljena osoba bolesna, ako nije previše malo i ako je voljena osoba bila kod kuće. Ili možda u bolnici, pa je dete primetilo da je nema. Možda, ali samo možda, je u tim situacijama lakše da dete to shvati i prihvati.

A šta ako se deka igrao sa unukom uveče pred spavanje, pa preminuo pola sata kasnije? Samo tako. Bez pozdrava.

To se i nama desilo. Deda Žika je preminuo kada je njegov unuk imao samo 5 godina. Omiljeni "geja Đika" bio nam je najbolji drugar.

Bez obzira koliko umoran bio i koliko naporan dan imao, uvek je izdvajao bar pola sata da se sa unukom poigra.

I nije mu bilo teško da sedne na pod, zalegne ako igra zahteva, da vozi autiće, ispušta smešne zvuke, dopušta unuku da pobedi, ali tako da deluje da je zasluženo. I uvek mu je govorio: "Ljubi deda njega!". Babe su mogle da dube na trepavicama, ali Đika je bio neprikosnoven.

Zatim je otišao da ubaci još drva u kotao, da unuku bude toplo i bilo je to zadnji put da ga je unuk video.  Srce, šta li? I ona fraza, doktor iz Hitne pomoći je samo konstatovao smrt. Dok smo mi jurili kao muve bez glave iz prizemlja na sprat i trudili se da budemo smireni pred detetom, on je, ipak, shvatio da se nešto strašno dešava. U jednom trenutku, zatekli smo ga kako se sakrio ispod stola.

I nijednom, dok mu nismo rekli i objasnili, nije tražio dedu da se igraju. Nijednom.

Odlagali smo koliko smo mogli da mu kažemo šta se desilo. Ali, bili smo svesni da to ne može i ne sme predugo da traje. Pošto nismo poznavali nikoga iz bližeg okruženja kome se nešto slično desilo, potražili smo savet onlajn.

I iz malog broja slučajeva koje smo pronašli, shvatili smo samo šta nikako ne smemo da uradimo. A to je da objasnimo detetu da deda sada spava ili nešto slično. Da se ne bi desilo da se plaši da zaspi. I to se dešavalo.

Sačekali smo da sahranimo geja Điku i dan, dva kasnije, kada smo bili sami, razgovarali smo. Nije plakao. Samo je rekao da je mnogo tužan što dede više nema. I dugo, baš dugo nije hteo da ode na groblje. Nismo ga terali da ide na pomene. Povremeno smo ga zvali da ide s nama. Objasnili smo mu šta se radi kad se ode na groblje.

I na kraju je otišao. Mislim da je prošlo godinu dana od kako mu je deda preminuo. Zapalio je sveću, prekrstio se, sve k'o veliki.

A jednom, od sahrane je prošlo nedelju, dve, vozio se u kolima i gledao kroz staklo ka nebu. Kada ga je otac pitao u šta gleda, samo je kratko rekao:

- Gledam da vidim geja Điku.

Posle nekog vremena, možemo da kažemo da smo sve uradili tako, da posle onakvog dana, njemu ne ostane trauma. Samo tuga, jer njegov voljeni geja Đika nije više tu.

(Telegraf.rs)