DNEVNIK JEDNE MAME: Odlučila sam da prestanem da kupujem igračke za sina. I nisam se pokajala
Da je ta žeđ za igračkama malo popustila, postalo je očigledno još dok mi je dete bilo u predškolskom
Kuća puna igračaka o koje se saplićete. Plastične kutije koje su prepune, pa vam trebaju nove, police na zidovima i ormarima krcate...
Preporučujemo
Ivan je na 20 kvadrata sobe napravio stazu za automobile za sve dečake do 77 godina (FOTO) (VIDEO)
U Beogradu prodaju pismo od Deda Mraza za 220 dinara!
A tek one sitne igračke! Ooo, tek one! One baš sitne iz Kinder jaja i njima slične, igračke koje se kupuju u kesicama na kioscima (ono, sakupi ih sve, iz reklama) ili igračkice koje u prodavnicama "prepredeno" stoje pored kase, u visini dečjih očiju i na dohvat ruke.
Je l' vam to poznato? Jeste li ikad pokušali da izračunate koliko novca ste dali na igračke? Je l' psujete u sebi (a i naglas, kad dete ne čuje, reklame koje se vrte između crtaća). Još ako ste od onih bolećivih roditelja, koji detetu ne mogu da odbiju ništa, moje saučešće. Isti slučaj! Sve znam!
Dug put smo prevalili od dana kada smo prihvatili kao zakon činjenicu da za naše dete ništa nema tu moć kao igračka, koju želi. I, ako smem da dodam, poneki slatkiš. Sve ostalo su samo usputne zanimacije za roditelje.
Svima koji sada misle kako su današnja deca generalno razmažena, sve imaju na tacni, ne znaju šta će sa sobom, sve im brzo dosadi i slično, mogu samo da poručim, nisu sva deca ista. I pored svih igračaka koje ima, sina smo jednog dana zatekli kako se igra folijom "munchmallow-a". Sedeo je ispred kompjutera, gledao nešto i jeo slatkiše. Od folije je potom napravio neke mini pištolje i počeo da puca u zamišljene mete. Kutije od keksa ne bacamo, od njih "sila" igračaka može da se napravi. Malo lepljive trake, poneka plastična flašica i zanimacija traje ceo dan.
U ovom slučaju, koristio je limenku, pumpicu za duvanje balona i donji deo sladoleda "baklja".
Lov za igračkama traje, paaa, od kada se rodio. Naći kreativnu igračku, neku koja neće da mu dosadi za pet minuta, kojoj će se uvek vraćati, uvek je bio izazov.
Imamo i pregršt "skylandersa", koje nemaju originalnu namenu. Njima ratuje na "suvo".
Sve je kulminiralo za prošlu Novu godinu. Nekoliko nedelja ranije hteli smo da kupimo pištolj koji ispaljuje "slagove", jer tad smo gledali taj crtani. U jednoj od beogradskih velikih prodavnica, kažu nam "nema ni kod dobavljača". "O-o", pali se lampica. Nema veze, imaju lanac prodavnica. Kad su i u drugoj rekli da nemaju, počela je grozničava potraga! "Planuo" pištolj kao da je cena sitnica. Ubrzo sam okretala telefone svih lanaca dečjih prodavnica po celoj Srbiji! Nema, da li je moguće? Na kraju potrage nađosmo pištolj u radnji gde je ostao još jedino taj primerak. U Zrenjaninu!
Pištolj odavno već skuplja prašinu, a "slagove" smo delili drugarima.
Da je ta žeđ za igračkama malo popustila, postalo je očigledno još dok je bio u predškolskom. U vrtiću su imali 3D pazle koje smo morali da mu kupimo. Od tada je zanimanje za druge igračke vidno opalo. Možda ga samo mrzi da ode u sobu i "izbunari" neku igračku...
Kada sam mu predložila da igračke koje je prerastao podelimo, deo odnesemo bolesnoj deci, deo damo mlađem bratu od tetke, deo damo drugarovom bati, on je rezignirano zavapio:
- Mamaaa, neću ništa da dajem!
- Mili, nećemo sve, tvoje omiljene ćemo sačuvati.
- Ne. Neću i tačka.
Detinjstvo njegovog oca "preživele" su igračke kojima se i on sada igra, jedan autić i gumeni dečak sa loptom. Malo mi je preuranjeno da mislim na njegovu decu, ali, između ostalog, i na to sam mislila kad sam rekla da nećemo sve igračke razdavati. Svakako bismo omiljene igračke, s kojima smo i mi uživali da ga gledamo dok se igra, sačuvali.
Već sam na internetu videla drveni "ram" u koji mogu da se spakuju autići i okače na zid. Ali, gomila plišanih igračaka, različitih veličina, samo skuplja prašinu. Većinu nikada nije uzeo u ruke.
A onda je osvanuo i dan kada smo ušavši u knjižaru "da vidimo šta ima", videli nekoliko zanimljivih knjiga! I tražio je knjige za Novu godinu! Vu-hu! Svet čudovišta (ili tako neki naslov), jedno dve enciklopedije tipa "da li je tačno ili ne" i nekakav dnevnik za dečake koji se zaključava, a dobije se i nevidljivo penkalo i lampica da se to posle čita.
- Uuuu, mama, ovo mi se baš sviđa!
- Ooo, lord, a igračke? - pomislih - ništa za šta bih morala da tragam, po, ne znam, inostranstvu!?
Mama jednog starijeg drugara rekla mi je da su prestali da kupuju igračke otprilike sa polaskom u školu, na šta sam ja uzdahnula, jer smo mi krenuli u školu tek tri godine kasnije.
Znam da nisu svi dečaci isti. Neki zauvek ostanu deca u srcu...
(Telegraf.rs)