SAZNAO SAM DA IMAM HIV: Znao sam da moram da kažem Jovani, ali hteo sam da umrem kad je trebalo da joj saopštim!

Ovo je potresna ispovest momka koji je prošao kroz pakao zbog HIV-a. Plakaćete kao kiša kad je budete pročitali

Osobe koje imaju HIV, pored toga što imaju zdravstvene muke, imaju i moralne. Iako svi znamo da ih ne treba diskriminisati i omogućiti im da vode normalan život, to nije uvek jednostavno.

Preporučujemo

VOLEO SAM JE DO SMRTI, A ONA ME JE ZARAZILA HIV-om: Ispovest ovog Beograđanina će vas šokirati! (FOTO) (VIDEO)

Priča ovog momka će najbolje objasniti kakve muke imaju HIV pozitivni ljudi, koji pored svoje bolesti, moraju da se bore s raznim emocijama i stigmom koja dolazi od strane društva.

“Imao sam 18 godina kada sam dobio HIV. Dobio sam ga od devojke s kojom sam bio godinu dana. Bila je starija od mene četiri godine i, naravno, mnogo iskusnija. Znao sam da je prošla sve i svašta, ali to mi nije bilo važno. Bio sam srećan što je u tom trenutku sa mnom i što me voli, kako sam tada mislio.

Često je odlazila na nekoliko dana. Pošto nije bila iz Beograda, nije mi bilo teško da poverujem da ide kod svojih u Valjevo. Kasnije sam saznao, a i postalo je očigledno, da se vuče s raznim sumnjivim likovima. Sada, kad se setim svega, nisam siguran da li me je uopšte volela ili sam joj bio samo utočište za emotivne krize.

Ta ljubav, barem s moje strane, je bila osuđena na propast. Rekla je da joj je potrebno neko vreme da razmisli o svemu, iako sam ja bio taj koji je davao, a nije dobijao ništa za uzvrat. Nikad se više nije javila. Pokušavao sam da je pronađem, čak sam preko jedne zajedničke drugarice došao do broja telefona njenih roditelja u Valjevu. Rekli su mi da je nisu videli već pola godine, da ne žele više da je vide i da ne zovem na taj broj telefona ubuduće.

U meni su se smenjivala razna osećanja. Ljubav, mržnja, odbačenost, bes. Nisam mogao baš da definišem kakve emotivne rane mi je ostavila. Ali to ne bi bilo strašno da mi nije ostavila nešto mnogo gore...

Dugo sam bio sam. Trebalo mi je dugo da počnem da izlazim. Ali vremenom sam sve manje mislio na nju i počeo da se viđam s drugim devojkama.

Upoznao sam devojku u klubu jedne noći i imali smo seks prve večeri. Zvala se Jovana. Odmah mi je rekla da ne želi ništa ozbiljno, a i meni je tako više odgovaralo. Nastavili smo da se viđamo i posle nekog vremena sam hteo da imamo seks bez kondoma, ali ona je bila jako oprezna i rekla mi da prvo moram da se testiram.

Nije da i ranije nisam razmišljao o tome, ali budući da nikad nisam imao nikakvih zdravstvenih problema, a prošlo je dosta vremena, bio sam ubeđen da sam 100 posto zdrav.

Pristala je na seks bez kondoma, ali je posle nekog vremena počela da insistira da odem da se testiram na HIV. Tada je priča o tome bila prilično aktuelna. Pristao sam samo da bih je smirio, a i nisam se plašio ničega.

Još uvek se sećam dana kad sam dobio rezultate. Bio sam pozitivan. Sećam se da je težina saznanja da sam bolestan od najopasnije i neizlečive bolesti bila podjednako velik udarac za mene kao i činjenica da ću to morati da kažem osobi koju sam, ni krivu ni dužnu, uvukao u taj haos. Ne znam da li me je više grizla savest zbog nje ili očaj zbog bolesti.

Ne znam da li je devojka koja je mene upropastila znala da ima virus, ali verujem da nije, ili bar želim da verujem. I ja sam zbog neznanja spavao bez zaštite s devojkom koja nije zaslužila da joj život bude upropašten kao moj.

Nakon sedam meseci agonije, griže savesti i života u neznanju i uverenju da sam inficirao drugu osobu HIV-om, konačno su stigli i njeni razultati. Nije bila pozitivna. Nikad nisam bio religiozan, ali sećam se da sam tada zahvaljivao bogu kao da sam ja izlečen.

Pored svega, ona više nije htela da ima nikakav kontakt sa mnom, što sam morao da razumem. Ipak sam i nju provukao kroz agoniju.

Kad čujem priče o diskriminaciji i tome da HIV pozitivne osobe imaju ista prava na život i ljubav kao svi ostali, osećam potrebu da ispričam kroz šta sam ja prošao. Koliko god bilo teško nositi se s društvenom stigmom, gledati kako vas ljudi izbegavaju i posmatraju kao šugavog psa, sve je bolje od pakla griže savesti kroz koji sam ja prošao.

Svaki normalan čovek bi prirodno osetio grižu savesti kad bi mu se tako nešto desilo, a ja svima stalno ponavljam, jer sam to stvarno doživeo, da je tako nešto mnogo gore od toga da vas neko odbije ili da vas ljudi izbegavaju zato što se plaše da se ne zaraze.

Naravno da smo i mi HIV pozitivni samo obični ljudi i ne treba nas izbegavati. Ne prenosi se virus rukovanjem. Ali ljudi se plaše zbog neznanja. Ako ste sigurni u sebe, to vam neće preterano smetati.

Ne morate da kažete da imat HIV kad se upoznajete s nekim, ali ako dođe do nekog zajedničkog interesovanja i s nekim izađete na dejt, najbolje je odmah reći, jer što više odlažete, to je teže. Na kraju morate da kažete, čak imate i zakonsku obavezu, što je sasvim opravdano. Ne možete da se vadite na to da ćete koristiti kondom i slične gluposti.

Teško je živeti s HIV-om, ali je još gore živeti bez dostojanstva."

(Telegraf.rs)