Progoni me leš bebe koju sam ABORTIRALA! Ali, to je nešto NAJBOLJE što sam uradila u životu

Nekad nas život stavlja pred zaista teške izbore. Ispovest ove žene će vas dovesti do suza i zapitaćete se šta biste uradili na njenom mestu

Zahvaljujući ultrazvuku i savremenoj dijagnostici, danas buduće majke mogu da saznaju, ne samo pol svoje bebe, već i sve drugo što se dešava s mališanom u stomaku. Međutim, ponekad lekar saopšti strašne vesti, da nešto s bebom nije u redu. Kad se radi o teškim dijagnozama, mama i tata su primorani da donesu najstrašniju odluku u svom životu, abortitarti ili ne.

Preporučujemo

Ovo je priča o jednom takvom paru.

JOŠ MI NEDOSTAJE DETE KOJE NIKAD NISAM NI UPOZNALA: Ispovest žene koja je ABORTIRALA BEBU će vas ganuti do suza

Džoj Friman, mlada Britanka, bila je prisiljena da bira između rađanja deteta sa teškim deformitetima, koje verovatno ne bi poživelo, i abortusa. Odlučila se za ovo poslednje. Razgovarala je s ljudima koji su bili u sličnoj situaciji i otkrila da se s tim problemom muškarci i žene različito nose. Zato je odlučila da napiše svoju ispovest za Guardian, koju prenosi Jutarnji list.

- Kad dobijete dijagnozu da je vaše nerođeno dete teško deformisano, to vas odvede u čudan paralelni univerzum u kojem su svi drugi nekako bezdušno srećni. I dalje ste trudni i ljudi vam čestitaju, ali vi živite u nekakvoj otrovnoj misteriji znanja i izbora - počinje Džoj.

- Našem detetu je na rutinskom pregledu na polovini trudnoće dijagnostikovan rascep kičme (spina bifida). Prognoza nije bila dobra. Šanse da uopšte preživi su bile vrlo male, a ako se to i desi odmah po rođenju bi usledila teška operacija, sa pretpostavkom da dete verovatno neće moći ni da hoda, ni govori. Moj partner i ja trebalo je da odlučimo da li hoćemo da odgajamo dete sa teškim invaliditetom ili ćemo pristati na abortus - nastavlja.

- Mislim da bi žena trebalo da ima zadnju reč kad se radi o njenom telu i stvaranju novog života, ali nikad nisam mislila da bih sama mogla da odem na abortus. Pošto sam već dva puta pre bila trudna, od čega je prva trudnoća rezultirala spontanim pobačajem, a druga zdravim detetom, uvek sam mislila da bih se u ovakvoj situaciji borila za svoje dete po svaku cenu. Međutim, ovaj put se nisam borila. Odlučili smo se na kasni abortus i, nakon što sam uzela tabletu da ubijem dete, porođaj je izvršen u jednoj velikoj londonskoj bolnici, gde sam mogla da čujem plač zdrave novorođenčadi. Vizija malog belog kovčega, koji odlazi na kremiranje, progoni me u snovima, kao i reči: "Uradila sam to!" - iskrena je Džoj.

- Jedina stvar koja mi je pomogla da prođem kroz moralna preispitivanja je ta što je moj partner, otac mog sina, ljubav mog života, bio siguran da je pobačaj ispravna stvar  za nas kao par, za dete, za našeg sina. Stavio je moje nedoumice u pravi kontekst, podržao me i uverio da smo i dalje isti ljudi bez obzira na to što smo učinili - piše Džoj.

- Kad smo prvi puta dobili dijagnozu, mogla sam osetitim bebu i smatrala sam se podlim izdajnikom na svaki njen pokret koji je signalizirao da tu ima života. Bila sam u potpunom haosu. Ali je moj partner bez  dvoumljenja verovao da kroz abortus to dete neće patiti, da će se vratiti Bogu ili kugli energije iz koje smo došli u ovaj život ili u šta god da verujete i da nećemo žaliti za tim detetom, niti osećati gubitak svih nada i snova koje bi usledilo da smo gajili za to dete - kaže ova Britanka.

Ona je oformila grupu podrške ostalim ženama koje je srela i koje su prošle kroz slično iskustvo.

I njihovi partneri su  bili sigurni da je pobačaj prava stvar i nisu imali moralnih dilema, koje su žene delile među sobom.

Počela je da ispituje partnere tih žena o njihovom iskustvu. Odgovori su bili neverovatno slični onom što je njen muž govorio, ali su se razlozi razlikovali. Svi su osećali da je abortus za očeve manji moralni problem i bili su spremni da objasne zašto.

Mark (40) je izgubio prvo dete nakon dijagnoze ventrikulomegalije, proširenosti moždanih komora. On je objasnio da je često pitan da li  žali zbog svoje odluke, ali da je to bilo najbolje za njegovu ženu, za dete koje su izgubili i za njihovu buduću decu.

Džej (33) je izgubio dete zbog Edvardovog sindroma i oseća grižu savesti zbog svoje uverenosti da je ispravno postupio.  - Za moju suprugu je bilo drugačije jer je ona počela da oseća jaku povezanost s detetom. Imala je nade i snove za njega, ali meni to nije bilo realno. Ja sam siguran da smo ga zapravo spasili od patnje. Možda se varam, ali držim se toga - rekao je Džei.

Harison (35), je rekao da on i njegova žena nisu mogli da znaju kako bi uticalo na njihov život da je ćerka, koja nije imala ni želudac, ni bubrege, i čiji se mozak nije razvio, ipak preživela rađanje. - Možda bi umrla odmah po rođenju ili ubrzo nakon toga i drago mi je da moja supruga nije morala da prolazi kroz celu trudnoću i porođaj, pa da se na kraju to dogodi. Na prvi pogled bila bi savršena, ali život je težak i kad ti telo normalno funkcioniše. A kakav bi život ona imala? Kakav bismo život imali mi? - ispoveda se Harison

Leon (42) i njegova supruga čekaju pregled koji se obavlja u 18. nedelji da bi saznali razmere hromozomske abnormalnosti svog deteta. Za njih je ovo pakao. Ali su se da će kad dobiju nalaze,  staviti na prvo mesto dobrobit ćerke. Njegova sestra je imala Daunov sindrom i cela porodica je bila potresena kad je umrla, a život njegove majke se zbog brige za nju promenio do neprepoznatljivosti.

Jejn Fišer, direktorka fondacije "Prenatalni rezultati i izbori", koja je neverovatno korisna za roditelje u ovakvoj situaciji, je provela 14 godina razgovarajući s hiljadama roditelja. Njeno iskustvo govori da muškarci često obrazlažu odluku kao nešto što je njima logično rešenje, ali napominje da je emotivna strana priče veoma značajna. Muškarci sve drže u sebi da bi bili oslonac ženama, jer su one te koje prolaze kroz telesni problem.

Ovo je potvrdio i Mark, koji je priznao da je mislio da on nema pravo glasa u ovakvoj odluci, jer se radi o telu njegove žene.

Zbog toga je neljudski reći da očevima ideja abortusa lakše pada nego majkama, ali je istina da oni na to gledaju s malo veće distance i da su pragmatičniji.

- Rekla sam svom partneru da bih se, da smo nastavili trudnoću i da je dete na kraju umrlo, potpuno raspala. On mi je objasnio da bi uvek trebalo da izaberemo bol koja nam je dostupna sada, nego da čekamo da nam se dogodi kasnije - završava Džoj.

(Telegraf.rs)