MOJ MLADI MUŽ JE ZABORAVIO KO SAM: Ispovest žene kojoj je život postao PAKAO!

Njen voljeni suprug bio je uspešan u svom poslu. Međutim, u tridesetim godinama života počeo je jako da se umara, da gubi kontakt s realnošću, a na kraju više nije mogao da prepozna ni nju, ni decu...

Mnogi misle da Alchajmerova bolest pogađa samo starije osobe. Međutim, ova teška degenerativna bolest mozga može da napadne i vrlo mlad organizam. Ovo je ispovest žene čiji je muž umro od ove bolesti u 37. godini života.

NEMAČKA U ŠOKU: Legendarni fudbaler Bajerna ima Alchajmera!

Preporučujemo

Alchajmerova bolest je zarazna? Novo istraživanje šokiralo svet!

Džejson Manta iz SAD-a je pred očima svoje supruge i dece počeo da gubi pamćenje. Nije znao šta mu se događa, a nije ni njegova porodica. Svaki posao ga je brzo umarao, gubio se u sopstvenom gradu, a pred kraj je počeo da optužuje ženu za sve i svašta.

Nikome nije bilo ni na kraj pameti da je tako mlad oboleo od Alchajmerove bolesti - teške, neizlečive, degenerativne bolesti mozga kod koje bolesnik zaboravlja ko je, ne prepoznaje porodicu, a na kraju vodi u smrt, što se Džejsonu i dogodilo vrlo brzo nakon dijagnoze.

Ova bolest retko pogađa mlade ljude. Njegova supruga Kamara ostala je sama sa četvoro dece, a ovo je njena priča, od dana upoznavanja, preko toga kako im je život izgledao dok nisu saznali da je bolestan pa sve do samog kraja njegovog života.

- Da sam znala kako ću svaki dan izgubiti deo Džejsona, dosta naših dana moglo je da bude provedeno drugačije. Možda se ne bih toliko brinula o malim stvarima, dragoceniji bi mi bio svaki trenutak, pokazivala bih mu više ljubavi, ali jednostavno nisam znala.

Prvi put sam videla Džejsona dok je svirao gitaru u crkvenom bendu na našem fakultetu. Bio jako sladak; imao je te velike plave oči i velike rupice na obrazima. Otišli smo na vikend-izlet s grupom mladih, a vratila sam se misleći kako je mnogo smešan. Napisala sam u svoj dnevnik “mislim da sam upoznala dečka za kog želim da se udam”. Džejson je bio tako romantičan, kupovao mi je cveće i ostavljao ljubavne poruke.

Nakon godinu dana veze, počeli smo da pričamo o braku, kako ćemo ostariti zajedno, imati kuću s belom drvenom ogradom i puno unuka. Oko Božića 2001. godine, otišli smo u kuću Džejsonovog oca na razmenu darova. Ušla sam i zapanjila se, Džejson je ukrasio jelku sa sto lampica i 50 crvenih ruža.

Pevao je pesmu napisanu za mene: “Nikada nisam verovao da to moglo da se dogodi. Sad sam sreo tebe i sve je došlo na svoje mesto...”. Na kraju pesme je rekao !Ne postoji niko drugi s kime bih najviše želeo da probedem svoj život.”. Naravno da sam rekla “da”.

Imala sam 25 godina i bila sam trudna s našim blizancima, bili smo tako uzbuđeni saznavši na ultrazvuku da ćemo dobiti dvoje dece. U 27. nedelji trudnoće morala sam da mirujem, a Džejson je bio neverovatan. Odlazio je u prodavnicu, kuvao večeru, igrao razne igrice sa mnom.

Bio je toliko zaštitnički orijentisan prema meni, pazio je da se ne naprežem i pokušavao da mi olakša svaku sitnicu. Nakon rođenja dece, menjao im je pelene, uspavljivao ih, čitao, valjao se s njima po podu, pevao sa njima...

Počela sam 2009. godine da primećujem promene kod njega, nakon rođenja našeg trećeg deteta. Prvo je počeo da gubi interes za svoj posao, i to nakon što je osam godina bio je jedan od najomiljenijih učitelja u svojoj školi. Obožavao je da radi tamo.

Odjednom, kao da je hteo da prestane da radi, što je šokiralo i mene i druge ljude. Kako sam želela da bude srećan, podržala sam ga u toj odluci, a on je potom pronašao posao u lancu brze hrane čiji je vlasnik jedan hrišćanin, s ciljem da uzme franšizu.

Ali, nekoliko meseci kasnije, opet je promenio ploču, hteo je da se oproba u radu u policiji našeg grada. Isprva sam bila uz njega, jer mi se činilo da voli izazove, ali ubrzo sam saznala da se on bori, da mu vrlo teško pada da radi.

Iako su njegovi drugi pričali koliko je taj posao lagan, on je uvek prigovarao kako mu je mnogo teško. Bio je pod tolikim stresom da je počeo da gubi na kilaži i bio je stalno uznemiren. Ponavljao je kako on to više ne može, čak je ponekad plakao pre odlaska na posao.

Nakon otprilike 11 meseci, Džejson je otišao iz policije. U to vreme borio se s kožnom infekcijom i dve nedelje je bio u bolnici. Tada sam primetila da govori čudne stvari. Sestra bi ga pitala: “Kako ste dobili tu infekciju?” a on bi odgovorio “Imao sam dve doze jutros”. Mislila sam da je to zbog lekova, ali svejedno sam bila zabrinuta.

Uskoro je počeo da ima problema s pamćenjem. On je bio fudbalski i košarkaški trener dok je bio učitelj, pa je odlučio da pomogne prijatelju u kreiranju sportskog programa za predškolce. Ali, Džejson nije mogao da zapamti raspored, pa je pisao beleške po rukama kad i gde mora da se pojavi.

Njegova zaboravnost se pogoršavala. Jednom nas je vozio na utakmicu i krenuo je pogrešnim smerom u jednosmernoj ulici. Drugi put je našu ćerku odveo na igranje kod suseda i izgubio se dok se vraćao. Policija ga je dovela kući.

Oko Božića 2012. godine otišao je napolje da stavi svetla na kuću, za što mu inače treba sat vremena, ali ovaj put to je trajalo četiri sata. Čula sam ga kako viče: “Ta glupa svetla!”. Sećam se da je rukama prekrio lice i pitao: “Zašto mi se to događa?”. Izgledao je toliko shrhano.

Mene je okrivljivao da sam prestroga prema njemu, više se nije toliko bavio našom decom. Počela sam da razmišljam o razvodu pa smo otišli bračnom savetniku, ali on nam je preporučio neuropsihijatra, a to nas je dovelo do neurologa sa klinike Mejo u Minesoti 2013. godine.

Džejson je otišao na ispitivanje, uključujući PET skeniranje mozga. Noć pre našeg susreta sa svojim lekarom, pogledala sam Džejsonove nalaze. Ne sećam se tačnih reči, ali poruka je glasila da je njegova moždana slika u skladu sa onom kakvu imaju ljudi oboleli od Alchajmerove bolesti, piše Country living, prenosi 24 sata.

Osećala sam se kao da me neko udario. Niko u Džejsonovoj porodice nije imao ovu bolest. Džejson je samo klimnuo glavom, čuvši od lekara što se događa, i zaplakao. Kod kuće smo okupili decu i pokušali da im objasnimo šta to s tatom nije u redu.

S vremenom je sve više zaboravljao, nije znao moje ime, nije mogao da se seti imena naše dece. To je bio jedan od naših najgorih dana ikad. Prijatelji i poznanici pomagali su mi oko brige o njemu.

Stanje mu je postajalo sve lošije pa sam morala da ga stavim u jednu ustanovu na dugoročnu negu. Čak se i moja svekrva doselila kod nas, kako bi što više bila uz njega. Često sam sa decom odlazila kod njega, pokazivali smo mu slike, pričala sam mu o našem životu, a on bi se ponekad nasmejao.

Umro je 28. oktobra 2014. godine. Imao je samo 37 godina. Džejson je bio otac pun ljubavi i brižan suprug - moj najbolji prijatelj. Moram da verujem da je to sve što se dogodilo deo Božjeg plana. Voleću Džejsona i misliti na njega zauvek.

(Telegraf.rs)