Evo kako sve roditelji širom sveta kažnjavaju svoju decu! A, da li to STVARNO mora tako? (VIDEO)

Iako je 21. vek, zlostavljanje dece je i dalje aktuelno, a da stvar bude gora, to se najčešće dešava s ubeđenjem da je to sastavni deo vaspitanja. Da li vaspitanje zaista mora da bude takvo?

Danas je međunarodni dan deteta koji se slavi širom sveta još od 1954. godine. Ovaj dan se obeležava da bise skrenula pažnja javnosti na obaveze društva prema deci, kao i na aktuelne probleme s kojima se mališani suočavaju.

Preporučujemo

Mnogi roditelji i učitelji, u razvijenim društvima, svoju decu kažnjavaju na neverovatne načine, i to zbog najobičnijih “prekršaja” poput loših ocena, neurađenog domaćeg i sl. Možda ste mislili da je vreme klečanja na kukuruzu prošlo, ali nije tako, a domišljati roditelji i učitelji smislili su i razne druge metode.

Hladan tuš i ljuti sos

Amerikanka, Džesika Biglej, ima neverovatne metode kažnjavanja, koje više liče na iživljavanje i zlostavljanje nego na bilo kakav pokušaj vaspitanja. Po njenim pravilima, za laganje sledi kazna sipanja ljutog sosa usta, a za opomene u školi, hladan tuš.

Ali, Džesika je toliko bila ubeđena da su njene metode ispravne, da je napravila snimak na kome se vidi psihičko i fizičko maltretiranje njenog sedmogodišnjeg sina i poslala dr Filu, da u svojoj emisiji pokaže kao primer dobrog vaspitanja. Pogledajte video:

Pola sata u torbi

Jedan autistični dečak, zbog nerada, bio je kažnjen u školi tako što je bio spakovan u ranac. Njegova majka bila je izrevoltirana kad ga je zatekla vezanog u rancu kako je doziva i zapomaže. U školi tvrde da dečak nije u torbi proveo duže od 20 minuta. Da li to treba da opravda ovakav čin?

Javno poniženje

Dvojica dečaka iz Indijanapolisa, od 11 i 14 godina, bili su kažnjeni tako što su morali da stoje na javnom mestu s natpisom u rukama: “Ja volim da kradem i nemam nimalo poštovanja za svoju majku”. Ova vrsta javnog poniženja, kao i druge slične metode psihičkog i fizičkog zlostavljanja, možda daju neke rezultate na kratke staze, u smislu da “prestupnici” neće u skorije vreme ponoviti “nedelo”, ali svakako usađuju jedan potpuno pogrešan sistem vrednosti, koji će ih, najverovatnije, pratiti tokom celog života.

Ako samo malo razmislimo, videćemo da deca iz ovakvih iskustava ne mogu da nauče ništa, a, s druge strane, sigurno će navući razne strahove i ovakve kazne ostaviće mnoge traume koje će verovatno definisati njihovu ličnost za ceo život.

Da li ovakve metode imaju bilo kakvo opravdanje? Naš narod ima izreku “batina je iz raja izašla”, što se, između ostalog, odnosi i na vaspitavanje dece, ali teško je poverovati da su naši preci imali u vidu brutalno kažnjavanje najmlađih, a još manje iživljavanje i zlostavljanje.

Liberalni modeli vaspitavanja dece takođe imaju svoje mane. Deca koja su odrastala tako što im je gotovo sve bilo dozvoljeno, uglavnom su razvila razne modele manipulativnog ponašanja kako bi ostvarila svoje ciljeve. Takvo ponašanje im ne može omogućiti da na zdrav način participiraju u društvu. Umesto toga, možemo očekivati da reaguju besno na sve što im se ne dopada.

Kako naći pravu meru i ravnotežu između autoritativnog i liberalnog modela vaspitanja, i koliko je to važno za odrastanje dece?

Svi pomenuti, negativni, primeri zlostavljanja, govore o tome da se autoritet mora bezuslovno poštovati bez ikakvog prava na izbor. S druge strane, dete, tokom odrastanja, stalno ispipava gde su mu granice i proverava šta mu je dozvoljeno, a šta ne. Ako se u tom periodu ne postave jasna ograničenja, ono će odrasti s ubeđenjem da živi u svetu u kom mu je sve dozvoljeno i, ako ima takve predispozicije, može postati psihopata i sociopata.

Dakle, mora postojati neki autoritet, ali ne onaj tipa “jer ja tako kažem” koji negira ličnost deteta i postavlja se kao vladar njegovog života. Delikatna linija između takvog, iracionalnog, i racionalnog autoriteta u vaspitanju, je ekvivalentna liniji koja razdvaja ličnost i ponašanje.

Najvažnija stvar pri odgajanju deteta jeste upravo pravljenje te jasne razlike između sankcionisanja i negiranja ličnosti i sankcionisanja ponašanja. Granice ponašanja se moraju uspostaviti, ali ne po cenu negiranja ličnosti deteta, jer je to ravno kriminalu. Takvo dete će odrastati bez samopoštovanja i osećanja lične vrednosti, što za posledicu ima da će, tokom odrastanja, izgraditi potpuno pogrešan sistem vrednosti.

Zadatak roditelja nije nimalo lak, ali je pun uzbudljivih događaja i izazova, koji, ako uspešno odgovorite na njih, hiljadu puta nagrađuju vaš trud.

Dete ne sme nikada osetiti da nije željeno, da ne treba da postoji, da je pogrešno u svojoj suštini i da se njegova ličnost negira. Ono što mora da nauči je to, da nije prihvatljivo svako ponašanje koje mu padne na pamet. Ali, taj pristup zahteva trud! Mnogo je lakše reći “zato što ja tako kažem” i na silu uterati “strah u kosti”, nego objasniti zašto određeno ponašanje nije prihvatljivo.

Deca imaju originalan i kreativan pristup životu i neće izostati pitanja tipa, “zašto ne možemo da ubijemo komšiju koji nam smeta” ili “zašto moramo da platimo za tu igračku" i "zašto ne ukrademo”.

Odgovori tipa “uhapsiće nas policija” svakako nisu mentalno nasilje, ali nisu nimalo kreativni niti pedagoški usmereni. Radije, zajedno s detetom apstraktno ispitajte sve mogućnosti i posledice tih mogućnosti, nego da ih pozivanjem na autoritet koji se ne dovodi u pitanje, skinete s dnevnog reda, pogotovo ako iza tog autoriteta stoji nasilje.

Roditelji, volite svoju decu i bavite se njima. Ona se neće vaspitati sama, a vi, ako ih volite, ne bi trebalo da ih vaspitavate zastrašivanjem. Poklonite im pažnju! Razumejte njihova pitanja, ona nisu laka! Probajte da shvatite njihove probleme i da pronađete odgovore. Jedno je sigurno, ako uspete u tome, nećete imati nikakvih problema sa svojom decom.

Sva deca su ispravna, ali ne i svako odrastanje. Vi ste tu da im olakšate!

Srećan vam dan deteta!

(Telegraf.rs)