NAUČNO DOKAZANO: Kakav otac takav sin – bunt, čisto iz inata
Matorci su po pravilu mrzovoljni, spori i dosadni. Klinci su bučni, nemirni i idu nam na živce. Svi mladi koji su tu negde između su super. Da li je to baš tako? Imamo loše vesti za vas. Tu su dokazi iz sveta nauke da se, hteli to ili ne, svi mi na kraju pretvorimo u sopstvene roditelje
Ponašanje starijih ljudi zapisano je u genima, tako da je biološka neminovnost da, pre ili kasnije, svi mi budemo poput njih.
Inat lagano zamire
Kako je moguće da se tinejdžeri ne stide toga kakvi su? Pogledajte samo šta se svaki dan prikazuje na vestima, sve te užasne priče o premlaćivanjima i silovanjima u školi, maloletničke trudnoće, vandalizam, seks, droga, kriminal... Svaki pošteni sredovečan građanin svestan je toga da se društvo nalazi pred kolapsom, a najbolji dokaz za to su horde pomahnitalih adolescenata. U naše vreme to nije bilo tako, zar ne?
Današnji klinci ne idu na spavanje pre ponoći, jer im savremena kultura puni mozgove divljačkim video-igricama, rijaliti šou-programima, a o onom nesnosnom dabstep ritmu i da ne govorimo. Zamislite samo u šta će se pretvoriti ti mali monstrumi kad budu porasli?
Ništa ne brinite, mama i tata. Vaše malo aždajče i njegovi drugari pretvoriće se u jednako dosadne kancelarijske službenike kao što ste vi danas. Naprosto, tako izgleda proces razvoja mozga i zato bolje odmah odustanite od ideje da će vaš ponos i dika jednog dana postati priznati umetnik.
Od trenutka kad iskočimo iz materice pa do svoje 13. godine, svi mi, kao po nekom ugovoru, imamo sjajne odnose sa tim velikim ljudima u čijoj kući stanujemo. Naši roditelji predstavljaju otelotvorenje reda i zakona. Idemo na spavanje kad nam kažu, jedemo ono što je na tanjiru i poslušno idemo u toalet kad nam je zapoveđeno.
Međutim, čim nam prorade hormoni, počinje i pobuna protiv te tiranske vladavine. Za početak, ostajemo budni do 3 sata ujutro, vreme posvećeno domaćim zadacima sve pametnije ulažemo u čitanje stripova, gledanje televizije, igranje na kompjuteru... Stariji ljudi imaju jednostavno objašnjenje za ovakvo ponašanje - tinejdžeri su, jednostavno, pokvarena mala đubrad!
No, nauka kaže drugačije. Iako se u detinjstvu mozak razvija veoma ubrzano, neki centri, kao što su oni zaduženi za saosećanje i osećaj krivice, naprosto zaostaju. Tokom adolescencije vi dobijate osobu koja je tehnički osposobljena da vozi motorno vozilo, ali nesposobna da preuzme ma kakvu vrstu odgovornosti za druga ljudska bića. Mladi ovog uzrasta su hodajuća katastrofa u najavi, a posebno zato što im uopšte nije jasno zašto im, kada su već u stanju da u javnosti pucaju po prisutnima iz rafalne puške, nije dozvoljeno da glasaju.
Ono što je odraslima posebno neshvatljivo jeste to što su njihovi mališani sa deset godina bili pažljive cica-mice, a samo pet godina kasnije su se pretvorili u prave emocionalne idiote. U pitanju je to što hormoni poremete rad mozga tako da oni postaju manje osetljivi na tuđa osećanja nego što su to bili kad su išli u obdanište. Nerazvijenost osećaja za krivicu u kombinaciji sa nesposobnošću da se prepoznaju reči kojima će nekoga povrediti navode tinejdžere da toliko glasno zaurlaju: "Kevo, mrzim te!", i to baš u trenutku kada ih ona krajnje ljubaznim glasom zamoli da podignu svoju majicu sa poda.
Vremenom doba poludelih hormona prođe i svako od nas počne da žali za svakim momentom kada je nazvao svoju majku ružnim imenom. Baš negde u to vreme, počinjemo da jadikujemo nad tim što su klinci takvi kreteni. Policija, ovde novopečeni dvadesetogodišnjak. Gomila užasnih devetnaestogodišnjaka nam je upala na žurku. Požurite!
Sutra čitajte o svim onim dosadnim stvarima koje život odraslima znače...