DEBELJUCE, LAŽU VAS: Gojazni ste jer ne trčite, a ne zato što volite da ručate! (INFOGRAFIK)

Porast broja gojaznih stanovnika prvenstveno je posledica smanjene fizičke aktivnosti, zaključak je studije „Laž o gojaznosti“ (The Fat Lie)

Najnovija studija opovrgava popularno verovanje da je porast stope gojaznosti u proteklih nekoliko decenija rezultat povećanog unosa kalorija uopšte, a naročito šećera. Jednostavno, stvar je u tome što ljudi nisu više toliko fizički aktivni, a ne u tome šta i koliko jedu.

Preporučujemo

U istraživanju „Laž o gojaznosti“, koje je sproveo Kristofer Snoudon, direktor Ekonomije životnog stila (Lifestyle Economics) pri Institutu za ekonomske poslove u Velikoj Britaniji (IEA), proučavani su dokazi koje nude Odeljenje za životnu sredinu, hranu i ruralne poslove (DEFRA), Britanska fondacija za srčana oboljenja, Republički zavod za statistiku (ONS) i Nacionalno istraživanje o dijeti i ishrani, i otkriva da svi oni upućuju na to da je konzumacija šećera, masti i kalorija po glavi stanovnika u Velikoj Britaniji već decenijama u opadanju.

Uprkos činjenici da ljudi uključeni u kampanje o javnom zdravlju prikazuju „epidemiju” gojaznosti u Britaniji kao posledicu sve veće dostupnosti brze hrane, ovo nema činjeničnu osnovu. Ljudi su smanjili unos kalorija, ali su smanjili i nivo fizičke aktivnosti.

- Uzrok porasta stepena gojaznosti u Britaniji nije zbog povećanog unosa kalorija već porasta fizičke neaktivnosti. Imajući u vidu da se o prekomernoj telesnoj težini sada vrlo često govori u medijima, zabrinjava činjenica da jako mali broj ljudi zna da je naš način života koji uključuje veliki broj sati provedenih u sedećem položaju, a ne naš apetit, pokretačka sila odgovorna za sve širi obim struka među britanskom populacijom - navodi Kristofer Snoudon, autor studije.

Studija je pokazala da Britanci u proseku šetaju 288 km godišnje, što je za 410 km manje nego 1976. godine, a takođe i manje voze bicikl – prosečno 68 km godišnje u poređenju sa 82 km koliko je zabeleženo 1976. godine. 40 odsto stanovništva je izjavilo da uopšte ne pešači do posla. Sa porastom broja kancelarijskih poslova i tehnoloških uređaja za uštedu vremena, ljudi imaju sve manje mogućnosti da se bave fizičkom aktivnošću, kako kod kuće tako i na poslu.

Mit po kome Britanci konzumiraju sve više hrane preživeo je iz sledeća dva razloga: prvo, postoji tendencija usvajanja uverenja iz SAD gde je, za razliku od Velike Britanije, unos kalorija rastao uporedo sa stopom gojaznosti dugi niz godina sve do 1990. Ipak, uloga hroničnog nedostatka fizičke aktivnosti počinje da biva primećena kao pokretač rasta gojaznosti u godinama koje su usledile. Drugi razlog je taj da u različitim kampanjama posvećenim zdravlju mnogo privlačnija meta postaje industrija hrane nego smanjenje fizičke aktivnosti stanovništva.

U svojoj studiji, Kristofer Snoudon nagalašava da ne treba kriviti multinacionalne proizvođače hrane i napitaka. U različitim kampanjama posvećenim zdravlju mnogo privlačnija meta postaje industrija hrane nego fizička neaktivnost.

- Smatram da učesnici u kampanji koji promovišu zdrav način života treba da preusmere svoje napore da podstaknu ljude na fizičku aktivnost, a da objavljen rat industriji hrane ostave po strani. Antitržišne politike koje su usmerene ka celoj populaciji kao što su porezi na zaslađena gazirana pića i proizvode koji povećavaju telesnu težinu (tzv. fat taxes) neće doprineti poboljšanju zdravstvenog stanja nacije – rekao je Snoudon.

Činjenica da Britanci u proseku unose manje kalorija ne znači da svi Britanci manje jedu. Trebalo bi da budemo skeptični prema onima koji tvrde da će smanjivanje unosa kalorija kod stanovništva dovesti do smanjene stope gojaznosti jer to se očigledno nije desilo u prošlosti.

Osetljivost lobija na vezu između unosa kalorija, šećera i gojaznosti, a koji se zalaže za javno zdravlje, vidi se i u reakciji na studiju iz 2011. godine pod nazivom “Australijski paradoks” (The Australian Paradox) istraživača Barkleja i Brend—Milera (Barclay and Brand-Miller) po kojoj je potrošnja šećera u Australiji u opadanju u zadnjih trideset godina dok stopa gojaznosti raste.

Njihov rad označen je kao „pretnja javnom zdravlju“ i sprovedena je i istraga o kršenju naučnih standarda. Autori studije su kasnije oslobođeni krivice, ali naslov „Australijski paradoks“ naglašava uvreženost verovanja da uzrok gojaznosti može biti samo povećanje unosa šećera i/ili kalorija.

Sudeći po dokazima iz Velike Britanije i u poslednje vreme Sjedinjenim Američkim Državama, ispostavlja se da nije nikakav paradoks u pitanju.

Ključni statistički podaci izneti u studiji:

• Prosečna telesna težina odraslih osoba u Engleskoj povećala se za 2 kg u odnosu na 2002. Istovremeno, smanjen je unos kalorija za preko 4 odsto, i šećera za skoro 7,5 odsto.

• Kada je reč o konzumiranju hrane van kuće, dnevni unos kalorija je pao sa 310 koliko je zabeleženo 2001/02. godine na 219 kalorija 2012. godine, što predstavlja smanjenje od skoro skoro stotinu kalorija dnevno za tih 10 godina.

• Britanci su 1974. godine unosili više kalorija kod kuće, nego što su 2012. unosili kod kuće i van nje zajedno.

• Uprkos smanjenom unosu kalorija, prosečna telesna težina se povećala za 5kg u odnosu na 1993. godinu. Ključna faktor koji nedostaje, a koji se često previdi u kampanjama jeste utrošena energija

O autoru studije: Kristofer Snoudon direktor je Ekonomije životnog stila (Lifestyle Economics) pri Institutu za ekonomske poslove (IEA) u Velikoj Britaniji. Autor je dela The Art of Suppression, The Spirit Level Delusion and Velvet Glove; Iron Fist. Objavio je mnogobrojne radove, uključujući Sock Puppets, Euro Puppets, The Proof of the Pudding, The Crack Cocaine of Gambling i Free Market Solutions in Health.

(Telegraf.rs)