Sažeta, zbijena istorija Irana može da se pročita za 10 minuta a ipak je prepuna iznenađenja

Kako je na Iranskoj visoravni sve počelo pre tri do četiri hiljade godina, kako je teklo i kako se razvijalo, i kako smo postupno došli do ovog islamističkog režima

Istorija Irana počinje u II milenijumu stare ere migracijom arijevskih (ili indoiranskih) plemena na prostor Iranske visoravni, na čijem jugozapadu već žive Elamiti, za koje znamo iz mesopotamskih izvora, iako o njima znamo veoma malo; ta plemena postaće poznata kao Iranci, dok će njihovi rođaci koji su prilikom iste migracije skrenuli ka Indiji postati poznati kao Arijevci (etimološki koren je isti).

Tokom prve polovine I milenijuma stare ere, obrazuju se dve iranske države: najpre Medija čija carevina prva obuhvata (bezmalo) čitavu Visoravan, a potom na njenim temeljima Persija, tj. Ahemenidska carevina, koja posle ustoličenja Kira II Velikog godine 559. stare ere doživljava drastičnu ekspanziju i postaje najveća od svih kopnenih carevina dotad poznatih čoveku.

Preporučujemo

Dive joj se i prijatelji i neprijatelji, zbog relativno blage administracije, zasnovane na zaratustrijanstvu, religiji koja je tada možda nova a možda i nije — legende o Zaratustri, koji je stariju indoiransku veru reformisao i produbio, variraju u pogledu vremena u kojem je živeo. Njene osnovne ideje u obliku mantre (dobre misli, dobre reči, dobra dela) idealno prožimaju Persiju tog doba; ali u praksi — pa, ipak govorimo o ljudima.

Ahemenidska carevina još uvek živi u svetu naše mašte zbog dve propale invazije na Heladu početkom 5. veka stare ere (Maraton, Termopil, Artemizij, Salamina, Plateja), i zbog Aleksandrovog osvajanja te carevine 330-ih godina stare ere. Time počinje helenistički period pod Seleukidima, čija će carevina pasti pod pritiskom unutrašnjih podela, secesionizma, i naravno udara Rimske imperije.

Na čelu sa Arsakidima, Parćani oko 150. stare ere obrazuju novu carevinu na prostoru Visoravni — Partsku ili Arsakidsku. Nikada velika kao Ahemenidska, pa čak ni kao potonja Sasanidska, ipak obuhvata celu Visoravan i igra presudnu ulogu u razvoju iranske civilizacije, uvozom svojih mitova i legendi s istoka Visoravni (Parti ili ranije uobičajeno Parćani, bili su istočnoiranski narod).

Pored toga, Partska carevina je izuzetno decentralizovana: kralj je „kralj nad kraljevima“, tj. prvi među jednakima na izvestan način, i možda su zato Arsakidi najdugovečnija od svih iranskih dinastija uopšte.

Takođe, izuzetni su ratnici: njihova pobeda nad Rimljanima kod Kare 56. stare ere, kada njihovi strelci (imali su 1.000 katafrakta, tj. teških konjanika, i 9.000 konjanika-strelaca naspram c. 40.000 legionara, mahom pešadije) uspevaju da satru Krasove legije (20.000 ubijeno, 10.000 zarobljeno, 5—10.000 pobeglo) — ulazi u anale vojne istorije.

Kras gine tokom pregovora, mada izgleda ne krivicom Parćana, koji mu po priči potom sipaju niz grlo topljeno zlato, rugajući se njegovoj pohlepi, što je verovatno izmišljotina njegovih neprijatelja u Rimu. Ali da ničija nije do zore gorela, Arsakidi saznaju 224. nove ere, kada na vlast dolaze Sasanidi.

Sasanidi su Persi iz svog unutrašnjeg teritorijalnog jegra na Visoravni, i treba ih razgraničiti od onih koje danas nazivamo Persijancima, ne samo zato što su vremenom gotovo sve iranske grupe utopljene u taj identitet, nego i zbog migracija koje su tokom prve polovine II milenijuma drastično izmenile demografsku sliku; Međani, Parti, i naročito izvorni Persi, bili su najmoćniji ali i dalje samo jedni od iranskih naroda.

Sasanidska carevina je centralizovanija a administracija konsolidovanija, kralj nije prvi među jednakima već „najjednakiji“, zaratustrijanstvo je državna religija, sada već jasno definisana. Svoj najveći teritorijalni opseg doživljava za carevanja Hozroja II, neposredno pred pad, kada kidišu na bedeme Carigrada u savezu s Avarima i Slovenima.

Istočna rimska carevina i Sasanidska carevina, iscrpljene tokom dva veka maltene neprestane borbe i rata, koji svoj vrhunac ima tada početkom 7. stoleća, postaju lak plen Kalifata koji eruptira iz Arabije posle smrti poslanika Muhameda 632. godine — s tim što je Vizantija ipak tvrđi orah, možda zbog svog položaja, možda zbog neosvojivosti svoje prestonice.

Za razliku od Vizantije, koja gubi teritorije na istoku ali opstaje, Iran nestaje — pad Sasanida je munjevit i Arabljani do 651. uspešno konsoliduju svoju vlast nad Visoravni; konverzija na islam međutim teče sporije nego što se misli, uprkos tome što muslimani ne tolerišu zaratustrijanstvo (hrišćani sa zaposednutih prostora su zaštićeni, jer su po Kuranu „narod Knjige“).

Ipak, Iran, budući izrazito razvijena civilizacija, neizbežno počinje da snažno utiče na Arabljane na svim poljima, od prava i državne uprave preko filozofije do umetnosti i dalje; persijski i arapski istovremeno utiču jedan na drugi. Kulturni uticaj Irana se možda najbolje ogleda u abasidskom premeštanju prestonice Kalifata iz Damaska u novosagrađeni Bagdad (oko 762), relativno blizu stare sasanidske prestonice.

U 11. veku dolazi do dramatičnih promena na Visoravni, koje se osećaju do dana današnjeg, i možda presudno utiču na ustrojstvo savremenog Irana: turkijski narodi započinju svoje migracije. Prvo Seldžuci uspostavljaju snažnu carevinu, a onda mongolska osvajanja u 13. veku guraju veliku turkijsku masu, usled čega se deo Iranaca pomera ka Anadolijskoj visoravni.

Ovo dovodi do promene genetskog, jezičkog i političko-ekonomskog pejzaža, s nomadskom komponentom koja se posebno javlja na severu zemlje; Turci utiču i na iransku kulturu i persijski jezik, koji prima veliki broj turkijskih reči, mada se isto dešava i suprotnom smeru.

Ali Mongoli donose uništenje, koje kulminira za vreme Tamerlana početkom 15. veka, od čega se Iran dugo oporavlja (a možda se nikada nije ni oporavio; ta teza svakako postoji mada je verovatno preterana).

Ipak, ovo turbulentno doba pomaže Iranu da se vrati na istorijsku pozornicu kao zaseban politički entitet, što zapravo dosta govori o iranskoj civilizaciji i magnetskoj snazi koju je posedovala, kada čak i turkijski narodi i plemena žele da budu Iranci.

Maločas pomenusmo da je poislamljenje teklo sporije nego što se misli, i to sada postaje relevantno: pretpostavlja se da do potpune islamizacije Visoravni dolazi tek krajem srednjeg veka, što Safavidima u 16. veku olakšava nametanje šiitskog islama umesto sunitskog, koji je do tada bio dominantan.

Usvajanje šiitstva pomaže Safavidskom Iranu da se razgraniči prema Osmanskoj carevini na svom zapadu, ali mu istovremeno sakati veze sa iranskim narodima na istoku Visoravni.

Pad Safavida (koji su inače verovatno bili poreklom Iranci ali turkizovani, a svakako turkofoni) 1722. izaziva građanski rat i uspon Afšarida, turkomanske dinastije, čija se vlast urušava već posle smri osnivača Nadera Šaha, iza čega sledi praktično poluvekovni period građanskog rata.

Kad se situacija smirila 1796. dolaskom Kadžarske dinastije (opet Turkijci), geopolitička transformacija tog dela Azije već je izvršena i Iran stoji potpuno nepripremljen naspram Rusije i Britanije. Da sve bude gore, Kadžari svojom politikom drže Iran u srednjem veku sve do početka 20. stoleća.

1906. godine šah Nasir u revoluciji biva primoran da donese ustav, ali zemlja opet tone u nešto što liči na građanski rat; stvar se rešava 1921. kada kozački pukovnik Reza Kan primorava šaha Ahmeda da ga imenuje za ministra rata, i 1925. kada ga tera da ode u Evropu na banjsko lečenje.

Decembra te vodine Reza Kan postaje Reza Šah, osnivač dinastije Pahlavi, čiji će sin biti Mohamed Reza Šah (šahanšah, tj. „kralj kraljeva“, i „Svetlost Arijaca“ su neke od njegovih titula) biti poslednji pripadnik te kuće na iranskom prestolu, budući da je oboren Iranskom revolucijom, koja je stvorila aktuelni režim.

(Telegraf.rs)