Ana je svojim delima brisala užase rata, vojnicima "popravljala" lica i dušu: Nagrađena je ordenom Svetog Save

Ljudi koji svoje živote posvete pomaganju drugima uvek su vredni sećanja. Jedna od njih je Ana Kolman Lad, umetnica koja je nesebično koristila svoj talenat da pomogne vojnicima koji su pretrpeli povrede ili deformitete lica tokom Prvog svetskog rata.

Svojim radom ona im je olakšavala život, ali i vraćala nadu, prenosi Istorijski Zabavnik.

Preporučujemo

Ana Kolman Lad je rođena u Filadelfiji. Obrazovala se po raznim umetničkim, privatnim školama u Evropi i 1905. godine se udala za lekara Majnarda Lada. Ubrzo nakon toga, par je odlučio da se preseli u Boston kako bi mogla da studira pretižnu umetničku školu koja je postojala u tom gradu.

U svemu što je radila, Ana je bila strastvena i stalno je težila da u profesionalnom smislu napreduje i pomera granice. Pisala je drame, objavila je dva romana, a bavila se i slikarstvom u čemu je bila jako uspešna. Njen portret Eleonore Duze bio je jedan od samo tri koja je glumica ikada dozvolila.

Ipak, njena prava strast bila je vajanje. A, kada je počeo Prvi svetski rat ukazala se i prilika da svojim talentom pomogne drugima.

Krajem 1917, godinu dana pre nego što se Prvi svetski rat završio, Ana Kolman Lad se sa suprugom koji je postavljen da rukovodi Dečijim biroom američkog Crvenog krsta u Tulu, preselila u Francusku. Tu se u punoj meri susrela sa užasima rata i videvši unakažene vojnike došla na ideju kako da im pomogne.

Iste godine je, uz pomoć američkog crvenog krsta i engleskog vajara Frensisa Derventa Vuda, osnovala "Studio za portretne maske" - atelje čiji je cilj bio izrada maski za lica vojnika koji nisu imali sreće da iz rata izađu bez povreda.

Pravljenje ovih maski nije bio lak posao, ali Ana mu se u potpunosti posvetila. Unesrećeni vojnici bi dolazili u njen studio, gde bi fotografi snimali njihova izobličena lica kako bi te slike mogle da se uporede s onima nastalim pre rata.

Nakon toga, Ana bi modelirala maske u glini ili plastelinu. Tako napravljen kalup korišćen je za maske koje su pravljene od tankih komada pocinkovanog bakra. Maske su farbane tako da liče na kožu, a Ana je koristila pravu kosu za dodavanje trepavica, obrva i brkova. Na kraju, proteza bi na lice bila pričvršćena strunom ili naočarama.

Za godinu i po dana mukotrpnog rada, Ana Kolman Lad i njen tim su izvajali 185 maski koje su povređenim vojnicima omogućile da se vrate u društvo i, koliko god je to moguće, vode normalan život. Među njima je bio i nemali broj povređenih srpskih ratnika.

Za svoje zasluge, odlikovana je francuskim ordenom Legije časti i srpskim ordenom Svetog Save.

Posle Prvog svetskog rata, Ana je nastavila da stvara. U Masačusetsu je napravila skulpturu od bodljikave žice kao spomenik palim žrtvama u Velikom ratu. Njena skulptura pod nazivom “Tritonove bebe” i danas se može videti u bostonskom javnom parku.

Nakon svega, 1936. Ana se sa suprugom povukla u Kaliforniju gde je i preminula tri godine kasnije.

Iza sebe, ostavila je značajan broj dela, ali i jednu drugu vrstu legata - Ana Kolman Lad ostala je upamćena kao žena koja je znala da svoj talenat stavila u funkciju pomaganja drugima.

Tako je zauvek promenila živote ne samo vojnika čije je maske izradila, već i njihovih porodica i društava u koja su se oni vraćali.

Njen rad danas se naziva anaplastologija. To je grana medicine koja se bavi protetskom rehabilitacijom deformiteta lica i tela. Iako je termin skovao Valter G. Spoh, Ana Kolman Lad bila je i ostala pionir ove prakse.

(Telegraf.rs)