Metalni zmaj koji se kreće kao „pravi”: Dobrodošli u svet đizai okimona

Ne zna se kada je, gde je i pod kojim tačno uslovima nastao đizai okimono, ali se pretpostavlja da su pokretne zglobne metalne ukrasne predmete prvi počeli da prave oružari krajem 17. ili početkom 18. veka, sa ciljem da se umile oblasnim gospodarima

Njegovo životno telo i realističan izgled kontriraju činjenici da je izrađen od metala, i sastavljen od nekoliko stotina cilindričnih delova koji se slobodno pomeraju i omogućavaju promenu njegovog izgleda po želji, kao da se radi o pravom pravcatom zmaju — kad bi tako nešto postojalo.

Ove male, zglobne metalne figure važan su proizvod japanske kulture i deo njihove baštine, a nazivaju se „đizai okimono”, što u prevodu otprilike znači „slobodni ukrasni predmeti”, jer je okimono složenica rečî oki što znači „stavi, smesti, postavi, ostavi”, i mono što znači „predmet”.

Preporučujemo

Kao umetnička forma nastali su tokom kulturno verovatno najplodnijeg perioda japanske istorije, tokom perioda Edo (1603—1868), za vreme vojne vlade klana Tokugava, epohe nezapamćenog unutrašnjeg reda, mira i kulturnog napretka.

Ali se ne zna tačno kako su i gde nastali, i tačno kada; sa nekih natpisa je jasno da su do početka 18. veka već bili uveliko izrađivani, pa tako recimo ovde prikazani zmaj iz Nacionalnog muzeja u Tokiju ima inskripciju ispod bradice koja kaže:

„U dan dobre sreće u 6. mesecu 3. godine ere Šotoku, u godini Mizutonomija, napravio Mjočin Kisozai, star 31, živi u okrugu Kanda u Edu, provincija Musašino” — dakle, izrađen je 1713. po našem kalendaru. Na jednom drugom stoji godina 1753.

U svakom slučaju, prva inskripcija nedvosmisleno ukazuje na to da su po svemu sudeći prvi proizvođači đizai okimona bili oružari (kaću-ši), vešti u obradi metala, izvežbani na oklopima, branicima na mačevima i pešadijskoj opremi.

Gorepomenuti Mjočin dolazio je iz čuvene oružarske loze koja se pojavila još u vreme perioda Muromači (1392—1573), prvobitno prisutna u oblasti Kanto, ali tokom perioda Edo već u svim delovima zemlje, od Hirosakija na severu do Kočija na jugu.

Nekoliko teorija kruži u pogledu toga, zbog čega su kaču-ši počeli da prave đizai okimono; jedna kaže da su to izvorno bili suveniri izrađeni za daimjoe, oblasne vojne gospodare, neposredno podređene šogunu.

S obzirom da su Tokugave donele mir, kao što rekosmo, prestala je potreba za neprestanim narudžbinama oružja i oklopa, pa su se vešci s metalom okrenuli drugim stvarima, pritom, okrenuli su se đizai okimonoima i zato, što su nameravali da se umile daimjoima, kako bi baš oni bili izabrani kada se sledeći put bude obnavljala oprema.

U suštini je đizai okimono možda bio reklamni predmet, njime je oružar svom daimjou govorio: „Pogledajte moju veštinu, pogledajte šta znam, mene bi trebalo da izaberete za izradu sledećeg oklopa za vas i vašu pratnju”.

Krajem perioda Edo, sredinom 19. veka, prvi Zapadnjaci koji su došli u Japan nakon dugo vremena, bili su momentalno privučeni đizai okimonom kao fenomenom, naročito detaljnom izradom, pa su postali popularni suveniri.

Nastavili su da se proizvode u još većem broju i zato, što je Meiđijevska restauracija dovela do zabrane kovanja mačeva, pa su oružari morali potpuno da se okrenu drugim stvarima, omogućivši posredno da ova tradicija dodatno procveta.

Među danas najcenjenijim đizai okimonoima su oni koji su izašli iz radionice Tomikija Munejošija iz Kjota, i Takasea Kozana (1869—1934), koji je zanat učio kod Tomikija. Takase, koji je prvo radio kao prodavac u jednom trgovačkom preduzeću u Kobeu, gde se izveštio u prodaji, otvorio je svoju radnju 1893. u Kjotu.

Krajem perioda Meiđi, krunski princ je počeo da kupuje njegove „ukrasne predmete”, što ga je lansiralo u vrh; tokom čitavog perioda Tajšo (1912—1926) i ranog perioda Šova, do svoje smrti, on je redovno izlagao svoje radove na izložbama, a potražnja je bila tolika da je morao da organizaciju pravu malu manufakturu za masovnu proizvodnju.

Njihov udeo u japanskom izvozu do Prvog svetskog rata nije bio beznačajan; ali posle toga je opao, i generalno je interesovanje na Zapadu za njima opalo, mada pojedini primerci znaju i danas da dosegnu velike sume.

Trenutno u Japanu samo dve radionice proizvode đizai okimono, jedna u vlasništvu Tomikija Munejukija, izdanka familije Tomiki, i ona Micude Harua (rođ. 1980), koji je potomak jednog Tomikijevog učenika.

(Telegraf.rs)