Samo u engleskoj operi iz XVIII veka srpski seljaci mogu da se zovu Leopold, Anselmo, Lila i Gita

Austrijanci, odazivajući se na poziv svojih u tim vekovima tradicionalnih saveznika Rusa, napali su 1788. Osmansku carevinu i naredne jeseni zauzeli Beograd, koji su vratili već 1791. godine. Osam meseci pre povratka Turaka na Kalemegdan, jedna opera je u Londonu doživela uspešnu premijeru...

Opsada Beograda, jedna od, koja se odigrala između 15. septembra i 8. oktobra godine 1789, nekoliko meseci nakon početka Francuske revolucije, ali bez ikakve veze s njom, odjeknula je Evropom.

Bila je deo austrijsko-turskog rata, jednog od, koji se vodio od februara 1788. do 4. avgusta 1791; sama opsada se okončala austrijskom pobedom i zauzimanjem grada, budući da su okolina i veći deo Smederevskog sandžaka, već bili pod kontrolom Habzburga.

Preporučujemo

Tu je obrazovana vojna administracija Srbija, kolokvijalno Kočina krajina, po Korunu „Koči” Anđelkoviću, najistaknutijem među kapetanima srpskih frajkora. Prosto je to na kojem će 15 godina docnije nastati Ustanička Srbija.

Austrijanci su 1788. u rat ušli na insistiranje Rusa, koji su već ratovali s Turcima; samom opsadom Beograda je komandovao Ernst Gideon fon Laudon, sa 120.900 ljudi i 200 opsadnih topova, imajući nasuprot sebe 9.000 ljudi i 456 topova.

Srpski frajkori su odigrali značajnu ulogu, i što se same opsade tiče i što se tiče zaustavljanja turskih pojačanja, naročito frajkori pod komandom kapetana Mihaila Mihaljevića — značajnu, ne presudnu ili najvažniju: svako preterivanje kompromituje opšte stajalište pojedinca i društva u celini, pa onda čak i kada se govori istina, ona nema težinu; samo uravnoteženost i nepristrasnost osiguravaju pobedu istine.

Turski garnizon se predao pod uslovom da im se obezbedi slobodan prolaz sa imovinom do Oršave, mada je ubrzo i Oršava pala; Smederevo je palo, a kapetan Stefan Mihaljević je zauzeo Niš. Činilo se da je pad Osmanske carevine na Balkanu na dohvatu ruke.

Ali kao i u slučaju nekoliko ranijih ratova, kada su se Austrijanci probijali duboko u Balkan, i ovoga puta su im neprijatelji na drugoj strani zakuvali čorbu i prinudili ih da prebace trupe na drugo ratište: ranije uglavnom Francuzi (stari strateški saveznici Osmanlija), a tom prilikom Prusi.

Tako su Austrijanci i Turci sklopili primirje 27. jula 1790. a potom i mir 4. avgusta 1791. godine, i vratili Beograd Osmanlijama. Početkom te poslednje dekade XVIII veka, pobunjeni Srbi su još uvek bili skloni pristati na habzburško suzerenstvo, samo da dođu do oslobođenja.

Ali posle toga, nikada više: posle toga, Srbi (većinom) su postali rešeni da nikada više ne naprave takvu grešku, da se na Austriju u toj meri oslone, ali umesto da izvuku šire pouke, došao je trenutak tokom Prvog srpskog ustanka kada su se na isti način oslonili na Ruse, koji su ih prodali čak i gore od Austrijanaca.

To mora da se kaže uprkos snažnom sentimentu, jer ne postoji drugi način učenja iz istorije: gore, zato što su u austrijskom slučaju srpski frajkori prosto ratovali za Habzburge zajedno sa glavnom habzburškom vojskom: habzburške vlasti su ih organizovale, obučile, naoružale, platile, poslale u rat, i iz perspektive Beča, oni Srbima ništa nisu bili dužni.

Ali Ruska carevina se bezmalo na silu nametnula kao zaštitnica Srba koji su se prethodno sami oslobodili, učinila ih zavisnima od sebe, i čim je prigustilo s Napoleonom, predala ih Turcima kao da se oni tu ništa ne pitaju, kao da nemaju glas u pogledu vlastite države koju su krvlju stvorili — na kraju je čak i njihov izaslanik direktno kumovao Karađorđevom bekstvu preko Dunava, što je opet direktno izazvalo slom ustanka.

No, osam meseci pre tog austrijsko-turskog mira, 1. januara 1791. u londonskom Kraljevskom pozorištu Druri lejn (eng. Theatre Royal, Drury Lane) premijeno je izvedena komična opera „Opsada Beograda” od Stivena Storasa, na osnovu libreta Džemsa Koba.

Doživela je ogroman uspeh, a zapravo je bila „pastičo”, opera koja se sastoji od različitih kompozicija različitih autora (ova je sadržala muziku Mocarta, Salijerija, Paizijela i Martin-i-Solera).

Glumili su najpoznatiji engleski pevači i glumci onog doba: soprani Ana Selina „Nensi” Storas i Ana Marija Krauč, tenor Majkl Keli, te Džon Banister i Ričard „Diki” Suet, inače šekspirijanski glumci. Banister je bio u ulozi srpskog seljaka Leopolda, koji je bio u ljubavi sa srpskom seljankom Lilom, koju je igrala Nensi Storas.

Izvesna gospođa Bland tumačila je lik srpske seljanke Gite, u koju je bio zaljubljen Lilin brat Petar, kojeg je tumačio izvesni gospodin Dignam, dok je izvesni gospodin Kuk, a kasnije izvesni gospodin Sedžvik, tumačio ulogu Anselma, još jednog srpskog seljaka.

Očigledno je autor bio odlično upoznat s etnološkim odlikama srpskog naroda, pošto su čak i danas Leopold i Anselmo česta imena kod Srba, posebno kod srpskih seljaka, posebno kod njih — ako ne i najčešća imena.

To nije jedini primer da se ova opsada Beograda javlja u engleskoj (britanskoj) književnosti i umetnosti: Alarik Aleksander Vots bio je pesnik kojeg danas gotovo isključivo pamte, ne toliko po aliterativnoj pesmi „Opsada Beograda”, koliko po kupletu kojim ona počinje, a koji se (tako kažu Englezi) i danas kod njih često citira:

„An Austrian army, awfully arrayed,

Boldly by battery besieged Belgrade.”

Takođe, Mocart je godinu dana pre ovog rata komponovao „La Bataille K. 535”, poznatu i kao „Opsada Beograda” (nem. Die Belagerung Belgrads), koja je međutim bila inspirisana nekim prethodnim opsadama, a ne najava one koja dolazi, budući da se godinu dana ranije nije ni znalo da će do nje doći; neki kažu da je masivno korišćena tokom tog rata.

(Telegraf.rs)