Jedan kapuciner se triput niotkuda pojavio da bi Jozefu spasio život i potom netragom nestao

Jozef Mateus Ajgner je bio austrijski slikar iz sredine i druge polovine 19. veka, ali nije to razlog zbog kojeg ga se do danas pominje

Jozef Mateus Ajgner rođen je 18. januara 1818. godine, kao sin jednog zlatara, koji je, potpuno prirodno za to vreme, i za sva ranija vremena, pa i za kasnija, pokušao da svog potomka nauči svom zanatu i osigura mu stabilno zanimanje.

Preporučujemo

Međutim, uveo ga je time u svet umetnosti: zlatarski zanat nije bio životni poziv Jozefa Mateusa, već slikarstvo, i on je ubrzo otišao da studira kod Fridriha fon Amerlinga i Karla Rala.

Bili su to izuzetno značajni slikari svog doba, naročito Amerling, čiji je portret austrijskog cara Franca I iz 1832. jedan od najimpresivnijih vladarskih portreta druge polovine prošlog milenijuma — od njih je dakle učio Jozef Mateus.

Ne zna se mnogo toga o njemu, informacije su dosta oskudne. 1847. oženio je Fani Matras, glumicu Dvorskog pozorišta, drugog najstarijeg aktivnog u Evropi (osnovano je 1741) i najznačajnijeg na nemačkom govornom području.

Oktobra naredne godine, kao član Akademske legije, učestvovao je u Bečkom ustanku, u okviru Revolucije 1848—1849. Bio je zarobljen i osuđen na smrtnu kaznu zbog izdaje, ali ga je pomilovao knez Alfred od Vindišgreca.

1874. je postao mason, a u periodu 1883—1886. je bio član bečkog opštinskog saveta. Možda je bio prosečan slikar; ali ne potpuno beznačajan. U suprotnom, ne bi mogao da portretiše cara Franca Jozefa I i caricu Sisi.

Uopšteno govoreći, Ajgner je morao biti solidan portretista, s obzirom da je decenijama živeo od toga, slikajući razne krupne figure ondašnjeg društvenog života, poput pisaca Franca Grilparcera, Fridriha Halma i Nikolausa Lenaua.

Od 1999. jedna ulica u Beču nosi njegovo ime, ali nije njegov umetnički opus povod ovom tekstu, već bizarne tvrdnje koje je iznosio a koje prenosi „Riplijev Verovali ili ne”.

Naime, Ajgner se celog života borio sa depresijom, i u nekoliko navrata je sebi pokušao da oduzme život. Prvi put se to desilo 1836, kada mu je bilo svega 18 godina; nalazio se u Beču a omča mu je već bila za vratom, kada se iznenada pojavio neki kapucinski kaluđer i ubedio ga da to ne čini.

Pre nego što će stići da ga pita za ime, kaluđer je otišao. Četiri godine kasnije slikar je bio u Budimpešti, i ponovo je pokušao da se obesi; i ponovo se niotkuda pojavio isti kapucinski kaluđer, i ponovo ga je u tome sprečio.

Kada je osuđen na smrt zbog izdaje, pogodite ko je došao da kneza Alfreda moli za njegov život? Isti onaj kapuciner, figura koja u priči neodoljivo podseća na Artura Barćiša u Kješlovskovljevom „Dekalogu”. Kako se zvao, ni Ajgner niti bilo ko drugi, nikada nije saznao.

Sve to pod uslovom da Ajgner nije umislio čoveka koji ga spasava ili svesno izmislio priču; u svakom slučaju, kapuciner nije bio tu 1886. godine, kada je, tada 68-godišnji slikar, sebi presudio pucnjem iz revolvera u glavu. Pričom se bavio „Politikin Zabavnik” u broju 3486 od 30. novembra 2018.

(Telegraf.rs)