Kako su Šveđani i Danci „belim autobusima” spasavali logoraše iz srca Trećeg rajha

U proleće 1945, Švedska je izvela nešto neverovatno: uz pomoć Danske, poslala je ekspediciju u nacističku Nemačku sa ciljem spasavanja zatvorenika iz konc-logora, te njihovog prebacivanja na sigurno, u Švedsku. Nijedan Šveđanin se nije nalazio među tih 31.000 ljudi

Švedska je tokom Drugog svetskog rata bila neutralna, ali je imala snažne ekonomske veze sa Velikonemačkim rajhom, u koji je izvozila rude — položaj je to koji mnogi danas u Srbiji retroaktivno priželjkuju ondašnjoj Kraljevini Jugoslaviji.

Švedska štampa se prva u Evropi tokom rata bavila Holokaustom, i švedsko društvo je pre mnogih drugih postalo svesno šta se dešava, ali je ispočetka bilo prilično ravnodušno; to se promenilo kada su počele deportacije norveških Jevreja — odmah potom oktobra i novembra 1943. danski pokret otpora, uz dozvolu švedske vlade, preko Eresunda uspešno evakuiše 8.000 svojih Jevreja.

Preporučujemo

Švedski arhitekta, privrednik i diplomata Raul Valenberg, za vreme boravka u Mađarskoj, izdao je tokom leta 1944. oko 10.000 viza i papira za siguran prolaz mađarskih Jevrejima; Rusi su ga uhapsili krajem 1944. pod optužbom za špijunažu i umro je u njihovom zatočeništvu, veruje se 1947. godine.

Tako dolazimo do današnje priče. Nekoliko meseci kasnije, praktično na samom kraju rata, u proleće 1945, veliki broj belih autobusa stigao je na kapije konc-logora „Ravenzbrik”, praćeno uplašenim očima logoraša — transportima su i došli na to mesto, njima su njihovi voljeni odvoženi na stratišta: uprkos glasinama da dolazi spasenje, retko ko je u to verovao.

„25. aprila 1945., iznenada su sve Poljakinje pozvane da se okupe na zborištu sa svojom obučenom decom. Uplašile smo se jer smo pretpostavljale da idemo u smrt”, priseća se Stefanija Vodzinjska, tada 22-godišnja katolkinja.

„25. aprila, iznenada, iza žičane ograde, pojavili su se beli autobusi Crvenog krsta. Većina nas nije verovala u oslobođenje jer su se Nemci često igrali zamkama i prevrtljivostima pod plaštom Crvenog krsta”, kaže Estera Melkior, tada 19-godišnja poljska Jevrejka u „Malhovu”, podlogoru „Ravenzbrika”.

U stvari se zaista radilo o nacističkoj zaveri, ali o privatnoj zaveri jednog konkretnog naciste, uplašenog za svoj život u svetlu izvesne i skore pobede Saveznika — bio je to Hajnrih Himler, koji je počeo da povlači panične poteze kako bi izdejstvovao što bolji položaj u posleratnoj Nemačkoj, misleći da će mu neko dopustiti da igra nekakvu ulogu.

Njegove totalne deluzije i razvedenost od realnosti, posledica velikog straha, ipak nisu bile potpuno beskorisne čovečanstvu, jer su Šveđanima i Dancima, koji su obezbedili veliki broj autobusa i pružili logističku podršku celom poduhvatu, omogućili spasavanje ljudi.

Ključnu ulogu odigrao je Folke Bernadot, grof Vizborga, pripadnik švedske kraljevske kuće i potpredsednik Crvenog krsta Švedske, koji je inicirao pregovore u vezi spasavanja danskih i norveških građana iz nemačkih logora u januaru 1945, delujući u ime švedske vlade; Himler je sa druge strane delovao na svoju ruku.

Prvobitno je bilo dogovoreno da se svi skandinavski zatvorenici premeste na jednu lokaciju, u neki logor gde bi se Crveni krst za njih mogao da pobrine; ali ubrzo je Himler pristao na Bernadotov predlog da se žene svih nacionalnosti evakuišu direktno u Švedsku.

308 pripadnika švedske vojske uzelo je odsustvo kako bi volontiralo za ovu operaciju; 36 autobusa je obezbedila švedska vojska, a potom se prikljulila i danska vlada (još uvek pod okupacijom), obezbedivši poveći kontigent vozila i ljudstva.

Sve je bilo obezbeđeno, i gorivo i hrana, kako se usput ne bi nigde morali da zaustavljaju, i kako bi komunikacija sa nemačkim stanovništvom bila minimalna. Zatvorenika je bilo više nego što je bilo moguće smestili u vozila koja su im bila na raspoloženju, pa se konvoj nekoliko puta vraćao natrag.

Bili su suočeni ne samo sa agresivnim i poludivljim nacistima u logorima, kojima je ponekad bilo teško objasniti da se za preuzimanje ljudi poseduje dopuštenje s najviše instance, nego su se i ta opasna putovanja odvijala između dve linije fronta, koje su se jedna drugoj rapidno približavale.

Pritom je opasnost vrebala i iz vazduha; zapravo je savezničko bombardovanje konvoja i obustavilo operaciju — verovatno ne verujući da su to zaista autobusi Crvenog krsta, i to još švedskog, saveznički avioni su konvoj, koji je prevozio zatvorenike iz Ravenzbrika, upravo gorepomenutog 25. aprila u tri navrata napali, odnevši 25 života i ranivši nekoliko desetina.

Narednog dana se zato odustalo od vraćanja autobusa, i čekao se samo povratak onih koji su već u Trećem rajhu. Tako je između 8. marta i 1. maja spasena 21.000 logoraša i dovedena u Švedsku: 7.000 su bili Danci i Norvežani, a ostali drugih nacionalnosti, što Jevreji, što ne-Jevreji. U prvih par meseci po okončanju rata, stiglo je još 10.000 preživelih na oporavak.

Tzv. beli autobusi, kako ih zovu u dansko-švedskoj istoriografiji i, recimo to tako, mitologiji, igrali su važnu ulogu u pranju savesti švedskog (pre svega švedskog) društva.

Tamošnja istoričarka Ingrid Lomfors kaže da je uz pomoć ove inicijative njena zemlja posle rata izgradila imidž „humanitarne supersile”, te da je njom kod Šveđana podgrevan osećaj moralne superiornosti, koji se razvijao u senci krivice zbog neučestvovanja u borbi protiv nacizma.

(Telegraf.rs)