Ko je bio Posejdon, bog mora i „zemljotresac”: Upoznajte bliže 12 Olimpljana

Jedan od tri najvažnija boga stare grčke religije, uz Zevsa i Hada, s kojima je činio veliko trojstvo, imao je u vlasti oblast koja je bila od životnog značaja za grčko narodno biće, ka kojoj je ono bilo u svakom smislu usmereno: more

Ne postoji jedinstven spisak Dvanaestoro s Olimpa, iako im je broj konstantan: na jedanaest uvek prisutnih, dodaju se ili Hestija ili Dionis, a Homer u Ilijadi čak stavlja Temidu, mada nije jasno ko u tom slučaju ispada (sada ih nećemo sve nabrajati, nema potrebe, obrađujemo redom jednog po jednog, pa ćemo se svakim baviti detaljnije).

Kao stanovnici Olimpa neretko se navode i polubogovi poput Herakla, mada, da li je on gore ili nije, to već zavisi od tradicije na koju se oslanjate. Had, vladar i personifikacija Podzemlja, deo velikog trojstva stare grčke religije, uopšte nije bio Olimpljanin, kao ni Persefona, njegova žena (zbog čega ćemo se njima baviti na kraju).

Preporučujemo

Uopšte uzev, biti ili ne biti Olimpljanin nije pravilo razliku između značaja i beznačaja za Grke, kako bi se možda moglo pretpostaviti. Neka izuzetno značajna božanstva za svakodnevni život Grka nisu uopšte bila na Olimpu, dok su pojedina s Olimpa bila maltene u drugom planu.

To ne važi za Posejdona, boga vodâ, zemljotresa i konja, koji se nalazi na svakom spisku Olimpljana, iako većinu svog vremena nije provodio gore u planini, nebu pod oblacima, već u svom kraljevstvu.

Njegov domen bio je od životnog značaja za Grke, koji su celim svojim narodnim bićem, svojim društvom, bili usmereni na pučinu, ili barem na onaj komad mora s kojega se još uvek može videti neko kopno (dok nisu razvili navigaciju i stekli samopouzdanje u rvanju s talasima Mediterana).

Posejdonov domen nisu bila samo morâ: pored zemljotresa, koji su na onom trusnom području Grčke oduvek bili od značaja, gospodario je on i rekama i jezerima, ili ultimativno njima gospodario, jer je većina reka imala i svoja niža personifikovana božanstva (setimo se Skamandra iz Ilijade, boga istoimene reke u Troadi).

Neobičan odnos imao je Posejdon i sa Nerejom, prvobitnim, primordijalnim bogom mora, sinom Ponta, takođe boga mora (ili morskih dubina), i Gaje, boginje Zemlje, koja je Pontu bila ujedno i majka (radi se u biti o bezličnim božanstvima, tako da je ovo manje ružno nego što izgleda).

Homer Nereja naziva „morskim starcem” (u Đurićevom prevodu), i nikada ga ne pominje po imenu, mada je iz konteksta jasno o kome se radi; jednu od njegovih kćeri, nereidu (morsku nimfu) Amfitritu, oženio je Posejdon, što se može shvatiti i kao simbolično mirenje novije mitologije sa starijom, koja je dolazila iz dubina vremena, iz grčke praistorije.

Posejdon je bio treći član gorepomenutog velikog trojstva grčke religije, uz Zevsa i Hada. S obzirom da su granice njihovih domena bile prilično porozne i nejasne, neprestano su se sporili glede nadležnosti, a bog mora se sporio i s drugim Olimpljanima. Najčuveniji je onaj koji je imao s Atinom, oko naklonosti Atinjana, odnosno, oko položaja boga-zaštitnika Atine.

Posejdon je svojim trozupcem udario po Akropolju, odakle je izbio izvor, ali slane vode; Atina je zasadila maslinu, pa su Atinjani izabrali nju, vodeći računa da poštuju i njega — zapravo, kroz oboženog heroja Erehteja, svog kralja-osnivača, kojeg su nazivali „Posejdon Erehtej”, poštovali su ga kao osnivača grada.

Već smo u priči o Egeju pominjali Tezeja, ali nije bilo razloga da tamo spominjemo tradiciju po kojoj je Tezej i Posejdonov sin, a ne samo Egejev, jer je Etra te noći spavala s obojicom. Imajući u vidu da je Tezej posle očeve pogibije postao kralj Atine — može se reći da je Posejdon iznašao još jedan način da sebe utka u duhovnu stranu tog grada.

Da je Tezej njegov sin dokazano je time, što je Minoj, kralj kritski, da bi Tezeja ponizio, rekavši da ovaj nije nikakav sin Posejdonov, bacio prsten u more i naredio mu da ga povrati, ne očekujući da će ovaj stvarno u tome uspeti...

Tezej je skočio, a delfini su ga dopratili do podvodne palate u kojoj su bili Posejdon i Amfitrita, gde je naišao na topao prijem, dobio prsten natrag, i izneo ga na površinu, zabezeknutom Minoju — kojemu je potom ubio Minotaura, koji je takođe bio proizvod Posejdonova delovanja.

Naime, Minoj je od morskog boga zatražio pomoć kako bi overio svoje carevanje Kritom, a ovaj mu je ponudio belog bika (možda simbolično značajno, s obzirom da je Minoj rođen iz sparivanja njegove majke Evrope sa Zevsom, koji ju je oteo uzevši obličje bika), da mu prinese na žrtvu.

Ali Minoj je bilo toliko oduševljen životinjom da je odlučio da je zadrži; besni Posejdon je zato učinio da se Minojeva žena, Pasifaja, zaljubi u bika, koji ju je obljubio, pa je ova rodila čudovište — Minotaura.

Čuvena je i Posejdonova osveta Odiseju, kojega je za oslepljivanje kiklopa Polifema (Posejdonova sina) kaznio uništenjem broda, što je povratak herojev na Itaku odložilo za čitavih deset godina. Takvih i sličnih priča mnogo ima o „Zemljotrescu”, i ne mogu sve stati u ovaj tekst.

Samo o gorgoni Meduzi postoji nekoliko verzija, i premda je logičnije da izaberemo Hesiodovu (ona kaže da je bog legao s njom, te da su zbog toga iz njenog vrata izleteli krilati Pegaz i heroj Hrisaor, kada ju je ubio Persej) umesto Ovidijevu (koja kaže da ju je bog silovao u Atininom hramu, što je boginju razbesnelo, pa je predivnu devojku pretvorila u čudovište), ne možemo ne pomenuti obe. Zato je bolje da ovde stanemo.

Njegov rimski pandan, Neptun, imajući u vidu kopnenu orijentaciju starih Latina (i Proto-Indoevropljana), izgleda je izvorno bio bog slatkovodnih izvora; rimska mitologija je iz grčke takođe preuzela i dobar deo priča vezanih za njega (barem ono što nije uskogrčko), kao i položaj u velikom trojstvu (rimski pandan Hadu bio je Pluton). U biti, radilo se o jednom bogu s dva imena.

(Telegraf.rs)