Balonom na vodonik u osvajanje Severnog pola: Sve o katastrofi hrabre švedske ekspedicije

Salomon August Andre je bio švedski inženjer, lekar, aeronaut i, konačno, polarni istraživač. Krajem 19. veka došao je na ideju da pokuša da Severni pol osvoji leteći balonom na vodonik, budući da je bio najbolji balondžija svoje zemlje. Našao je novac, našao je saputnike. Prevario se

Doći do Severnog pola bila je opsesija zapadnog sveta krajem 19. veka, i ne jedna zemlja je imala ambiciozne planove da pošalje prvog čoveka na tu tačku Zemljine kugle, koja je za ono vreme bila cilj svih ciljeva, kao kasnije Mesec a danas Mars.

Preporučujemo

Nijedna zamisao nije bila fascinantna kao ona Salomona Augusta Andrea, švedskog inženjera, lekara, aeronauta i, konačno, polarnog istraživača, koji je zamislio da se Severnog pola domogne vodoničnim balonom — bio je, uostalom, najistaknutiji švedski balondžija, pa takva ideja nikoga zapravo nije naročito iznenadila, barem ne na prvu loptu.

Jer, jednom kada se ta misao slegla, svakome je postalo jasno da čak ni on ne može prevazići ograničenja ondašnje tehnologije: balon, jednom kada se vine u nebo, uglavnom je bio ostavljen na milost i nemilost vetru i, uopšteno govoreći, strujanjima vazduha, pa su i najiskusniji piloti imali ogromnih problema da njima uspešno upravljaju.

Naravno, Andre nije bio lud i ne bi mu ni palo na pamet da krene put Severnog pola balonom, da nije uspeo da reši taj problem. A izveo je to sistemom teških konopaca koji su visili iz korpe i vukli se po tlu, omogućavajući mu svojom težinom i generisanim trenjem da manevriše vazduhoplovom. Nakon opsežnog testiranja, postao je ubeđen da je spreman za takvo putovanje.

Budući da je svojim planom privukao pažnju rodoljubive i naukoljubive javnosti svoje rodne Švedske, nije morao da se brine o novcu: uskočila su ozbiljna i prebogata imena, pa je donacije dobijao od ličnosti poput kralja Oskara II i Alfreda Nobela, kako bi sagradio „Orla”, kako je nazvao svoj balon, i nabavio sve druge potrepšine koje su za takav poduhvat potrebne.

Pored toga, našao je i saputnike, inženjera Knuta Frenkela i mladog fotografa Nilsa Strindberga, pa su njih trojica 11. jula 1897. poleteli iz Svalbarda, arhipelaga u Arktičkom okeanu, koji danas pripada Norveškoj, kao i tada uostalom što je pripadao, samo što su Švedska i Norveška tada bili u realnoj uniji (Norveška će se odvojiti 1905).

Postoji dobar razlog zbog kojeg nikada niste videli vazduhoplovni balon kojim se upravlja konopcima: nije to efikasan metod, najblaže rečeno. Andre i njegovi saputnici nisu uspeli ni da se otisnu normalno a već su iskrsli problemi, i upali bi u ledenu vodu da nisu odmah pobacali vreće sa peskom; gubljenje balasta bi bio veliki problem, da se nije pojavio još veći: sva tri konopca su se zapetljala i otpala, pa Andre više nije imao ništa čime bi koliko-toliko upravljao letelicom.

Pored toga, i sami konopci su bili balast, i to ozbiljan balast težak oko 500 kg: izgubivši njih, pored 200-300 kg u pesku, balon je počeo da se diže nekontrolisano, što je ubrzalo potrošnju vodonika, pa ga je posle samo desetak sati balon izgubio toliko da je počeo da gubi visinu i da se sudara sa ledom. Konačno se srušio posle 65 sati leta.

Srećom je sletanje bilo nežno, a i ekipa je imala dovoljno namirnica, oružja, šatora, čak i sanke za transport stvari, i prenosni čamac, sve obezbeđeno za takvu vanrednu situaciju, samo ne tako brzo, posle dva dana. Pre polaska na put, Andre je uredio i da se izgrade dva depoa na ledu, pa je trojac sada krenuo ka jednom od njih.

Ali, njihova odeća nije bilo dovoljno topla za pešačenje, njihove namirnice nisu bile adekvatne, pa su morali da love foke i polarne medvede, njihove sanke, koje je Andre napravio po vlastitim nacrtima, bile su isuviše krute, a na sve to se i led kretao, dalje od depoa ka kojem su ušli, pa oni praktično i nisu napredovali, zbog čega su naprasno odlučili da krenu ka drugom depou, što je zbog vetra postala uzaludna rabota.

Posle dva meseca pešačenja, ekipa je rešila da napravi zimski logor na ledu, sa sve igloom. Tri nedelje je sve išlo dobro, dok se santa na kojoj su bili nije odlomila; tada su rešili da prebace zalihe na obližnje ostrvo Kvitoju, i to je poslednji pouzdani zapis s ove ekspedicije. Nekoliko dana kasnije sva trojica su bili mrtvi. Od čega? Spekuliše se da su podlegli pokvarenom mesu polarnog medveda, hipotermiji, umoru.

U domovini niko nije znao ništa o tome, ni o njihovim nedaćama ni o konačnoj sudbini. Spekulisalo se, ali to je sve. Sve dok preko tri decenije kasnije, 1930, posada norveškog broda „Bratvag” nije pronašla ostatke njihovog logora, njihove posmrtne ostatke, dnevnike, Strindbergov nerazvijeni film, sa 93 od 240 fotografije koje su mogle biti spasene. Naravno, u Švedskoj, koja je ostatke trojice pustolova dočekala kao heroje.

(Telegraf.rs)