Čime su se ljudi drogirali na dvorcu u Versaju za vreme Luja XIV

Reč „droga” nije uvek shvatana na način na koji se shvata danas, nekad je to bila svaka materijalna supstanca koja snažno „udara” u malim količinama. Ali u suštini, i tada je od nje traženo isto što i danas, da čoveku malo poremeti svest, da ga „ispravi”... Droge su ulazile u modu i ispadale iz nje u zavisnosti od ćefa vladara i vlastele, koje su svi oponašali

Šta je droga? Da ste ovo pitanje postavili 17-vekovnim vladarima i podanicima Kraljevine Francuske, dobili biste jedan sasvim neočekivani odgovor: svaka materijalna supstanca koja je snažno „udarala” u malim količinama.

Mogla je to biti poslednja reč nauke od leka, ili nešto što bismo danas nazvali narkotikom, ali je takođe mogao biti i začin ili aroma. Boje i lakovi su poimani lekovima, kao i hemikalije za čišćenje, ili na primer magnetna ruda gvožđa, zbog „urođene” moći koju je posedovala.

Preporučujemo

Sve ove prirodne supstance prodavane su u malim pakovanjima i malim količinama, po paprenim cenama, bivajući dostupne u specijalizovanim radnjama u vlasništvu bogatih bakalara ili apotekara koji su mogli priuštiti kupovinu robe koja je često morala biti transportovana iz daleka.

Kako su se evropski gradovi širili i prosperirali, rani novovekovni trgovci su se našli u mogućnosti da ulažu sve više i više novca u skupe strane droge, pa ako to spojite s pojavom prvih evropskih globalnih imperija, a ne možete bez toga, koje su se pojavile tokom 16. i 17. veka, dobijate sve uslove koji su Evropljanima omogućili da istražuju prirodna bogatstva udaljenih delova sveta u potrazi za novim drogama koje bi se mogle prodavati kod kuće.

Jedna od najskupljih i najmisterioznijih droga ranog novovekovlja bila je rabarbara, višegodišnja zeljasta bilja iz roda Rheum, čije su se neke vrste već tada gajile u Evropi, ali ne ona koja je bila tražena kao droga, ne ona koja je bila najbolja ako je dolazila iz daleka, transportovana od strane trgovaca na kamiljim leđima preko čitave Evroazije.

Najkvalitetnija rabarbara, tvrdilo se, dolazila je iz Butana, ali, kako je slavni francuski putopisac Žan-Batist Tavernije objasnio kralju Luju XIV, butanska rabarbara nije mogla biti prenesena na Stari kontinent zbog „zbog monsuna celim putem; vlaga je neprijatelj rabarbare... Možete da zamislite brojnost reka koje se moraju preći između Kraljevine Butan... i Francuske”.

Rabarbara je dostizala prekomerne cene upravo zbog tih poteškoća prilikom transporta, uprkos tome što je razvoj pomorske tehnologije u decenijama oko 1700. osigurao da neke druge droge mnogo lakše počnu da dolaze iz udaljenih krajeva, pre svega iz Amerikâ. Ipak, droge poput rabarbare i vanile sve do duboko u 18. vek ostale su misterija u Evropi, iako se naširoko spekulisalo o biljkama od kojih nastaju.

Dakle, u decenijama oko 1700. postojala je potreba za drogama i neko ju je zadovoljavao. Kako je nastajala, ko su bili „dileri”, kako su se ljudi informisali?

Siguran način da progurate svoj proizvod na tržište i da izazovete ludovanje za njim bilo je da monarha navučete na robu koju imate, tj. da mu predstavite to što imate i da se nadate da će se dopasti njegovom istančanom ukusu i zahtevnosti. Monarh, velmoža, vlastelin, vlasteličić, svi bi vam oni radili posao, zavisi samo gde živite i na kom nivou poslujete. Monarh je takođe mogao da vas angažuje da mu dostavljate materijal, dok bi on sam uposlio eksperimentatore koji bi ih spremali.

Mada sigurno ovde mislite da govorimo o Luju XIV (1638—1715), zapravo je najbolji rani primer Filip II od Španije (1527—1598), prvi od trojice na tronu Portugalije (kao Filip I), u vremenu kada su 60 godina sve tri velike iberijske krune bile sjedinjenje u personalnu uniju (Kastilja i Aragon će se pravno i suštinski sjediniti u Španiju tek mukotrpnim procesom okončanim u periodu od 1707. do 1716, kada je Filip V, prvi Burbon na španskom prestolu, izdao niz ukaza poznatih kao „Nueva Planta” — dotad je Španija pre bila koncept nego država u pravom smislu reči).

Ovaj preduzimljivi Španski Habzburg, negadljiv na ono što donosi čistu zaradu, uposlio je italijanske, nemačke i flamanske eksperimentatore i baštovane da od odaja i vrtova kraljevske palate u Aranhuezu naprave pogon za prerađivanje biljaka u destilovane vodice i esencijalna ulja, kojima je zatim snabdevao apoteke širom svojih kraljevina i poseda, od Španske Nizozemske preko Milana, Napulja i Sicilije do afričkih ispostava te Dve Amerike i Dalekog istoka.

Poput njega, Luj XIV je takođe rukovodio globalnom imperijom, i takođe se interesovao za nove droge i ljude koji su ih mogli dobavljati, pa se čak i sam bavio nekim istraživanjima. A kada droga postane kralju omiljena, plemstvo sledi primer; posebno ako je kralj — Luj XIV, a plemstvo — francusko, iz tog perioda, koje praktično živi u versajskom zatočeništvu, u „zlatnom kavezu” i na smrt se dosađuje po ceo dan.

Sa strane su stajali ljudi poput pariskog apotekara Pjera Pomea, koji su bili zauzeti posmatranjem i skupljanjem droga, i naravno — njihovom prodajom. Pome je neumorno radio na sebi: razvijao je svoju sposobnost da prepoznaje korisno svojstvo neke droge, i otkrivao sve o biljci od koje je izrađena, što je posebno bilo važno zato što su dve biljke mogle da liče, ali da imaju dva potpuno različita efekta: jedna da leči, druga da ubije.

Pome je napisao priručnik koji je imao za cilj da čitaoca informiše o svemu što se nalazi na tržištu, kako mu niko ne bi podmetnuo zamensku drogu, ali to je bilo daleko od jednostavnog posla, i često je zapravo i prevazilazilo mogućnosti i sposobnosti, ne samo rekreativnog narkomana, nazovimo tako tog ranonovovekovnog uživaoca „droga”, nego i samih apotekara, poput učenog Pomea.

Povezati proizvod sa biljkom od kojeg je napravljen često je bilo nemoguće. Vraćamo se na rabarbaru: ono što je Pome mogao da vidi u radnji, bio je samo deo biljke, osušeni koren ili smrvljeno smeđe lišće ili semenke — povezati to sa živom biljkom bilo bi teško čak i savremenom botaničaru, a kamoli nekome iz 17. veka, pa su ondašnji učenjaci zaista činili neverovatne poduhvate kako bi u tome uspeli.

Sličan problem je predstavljala i biljka žen šen, omiljena na kineskom dvoru i, zahvaljujući uticaju kineske kulture, u Japanu, Koreji, i generalno Dalekom istoku, posebno na Tajlandu. Carske trupe čuvale su prirodno stanište žen šena u Tartariji, tako da nije bilo moguće doći do biljke, i ono što se nalazilo u cirkulaciji po Evropi zapravo su uglavnom bile zamenske biljke i droge spravljene od njih.

Ponekad su droge stizale u Evropu, ne kao droge, nego kao kurioziteti, koje bi potom ispitali naučnici, koji bi ih onda isprobali na sebi i prijateljima, i pronalazili u njima nešto što se može prodati, ili ne; tako su na dvorove supstance i biljke koje će postati droge ponekad stizale i kao pokloni, ako bi čovek imao posebno potrebu da se umili monarhu.

Nekada su biljke od kojih bi se mnogo kasnije spravljale droge, stizale u kolonije i slučajno, recimo na robovlasničkim galijama, ali sve ono što je slučajno ili namerno stizalo na Stari kontinent propadalo je brzo zbog oštrih zima, sve dok se nešto nakon 1700. godine nije u Parizu pojavila staklena bašta, koja je sve promenila.

Narednih vekova, „droge” su razvojem nauke razdeljene po kategorijama hrane, lekova i hemikalija, a i ljudi su razvili izvesnu otpornost na neke stvari. Zamislite francuskog teologa Nikolu Tojnara koji je 1679. prvi put probao zeleni čaj, i pronašao u njemu odlično sredstvo za poboljšanje apetita.

Mi smo sigurni i da mu je pokrenulo mozak na način na koji zeleni čaj obično to radi, čak i nama, koji zeleni čaj ne shvatamo drogom, već napitkom, prehrambenim proizvodom; ali zeleni čaj u sebi ima mnogo kofeina, i za nekoga ko ništa slično nije probao... pa — ko može da kaže da za 300 godina kokain neće biti konzumiran kao što su sada čaj ili kafa.

(Telegraf.rs)