Ovo je prva izabrana šefica države u istoriji: Hertek Ančima je legenda tuvanske i ruske politike

Hertek Amirbitovna Ančima-Toka imala je samo 28 godina kada je 1940. došla na čelo Narodne Republike Tanu Tuva, a 32 kada je sa svojim mužem, Salčakom Tokom, istinskim vladarem te međunarodno nepriznate države, zatražila prijem u SSSR

Hertek Amirbitovna Ančima-Toka (1912—2008) bila je tuvanska i sovjetska političarka koja je u periodu 1940—1944. predsedavala Mali Kuralom, što bi se moglo prevesti kao Malo veće — u suštini, bio je to Prezidijum, odnosno Predsedništvo Tuve, pa ju ta činjenica čini prvom nekraljevskom državnom poglavarkom u istoriji sveta!

Rodila se kao treće dete u porodici seoskih lovaca, nekoliko meseci nakon što je došlo do kolapsa nominalne kineske vlasti na tuvanskoj zemlji, izbijanjem Sinhajske revolucije i slomom mandžurske dinastije Ćing. U vreme njenog rođenja, oblašću Urjanhaja vladalala je koalicija lokalne tuvanske i mongolske vlastele (Tuvanci su inače turkijski narod), koja je obrazala kratkoveku Republiku Urjanhaj.

Preporučujemo

U proleće 1918. porodicu je pogodila strašna tragedija: epidemija velikih boginja odnela joj je oca i jednu sestru, ostavivši majku da se brine o njoj i još četvoro dece; zato je Ančima „udomljena” u jednoj prosperitetnijoj grani familije.

A do tada se politička situacija već bila bitno izmenila: već 1914. Ruska imperija je ovladala Tuvom, ali je tokom Ruskog građanskog rata postala bojište između „belih” i „crvenih”, sa stolicom Belocarskom koji je prelazio iz ruke u ruke nekoliko puta; konzervativne snage su potučene 1920, međutim, i Narodna Republika Tanu Tuva proglašena je avgusta naredne godine, kao nominalno nezavisna država, koja 1922. neće ući u sastav SSSR.

Ančimi je to iz korena promenilo život, jer su komunističke vlasti vodile antikonzervativnu politiku, otvarali škole, svuda slali učitelje, emancipovali žene, pa je tako Ančima naučila da čita i piše na mongolskom jeziku. Imala je 18 kada je napokon razvijena tuvanska azbuka, a ona je bila među prvima koji su je naučili, pa ju je, kao članicu Revsomola (Revolucionarnog omladinskog saveza), nadležna državna služba angažovala da poduča ljude.

Tako je naredne godine provela radeći na iskorenjivanju nepismenosti, ali i kao nadzornik lokalne privredne proizvodnje; pošto je njena energičnost neizbežno privukla pažnju mesnog partijskog rukovodstva, primljena je u članstvo Tuvanske narodne revolucionarne partije (TNRP) i zajedno sa 70 drugih poslata u Moskvu na studije na Komunističkom univerzitetu radnika Istoka.

Tamo su poslati Tuvanci i druge njihove kolege, pored studiranja, imali priliku da slušaju i predavanja raznih sovjetskih rukovodilaca, a na mladu Ančimu naročit utisak je ostavio susret sa Nadeždom Krupskajom, pokojnoga Lenjina suprugom. Međutim, poslati Tuvanci su mahom bili poluobrazovani i nisu dobro poznavali ruski, pa ih je diplomiralo svega jedanaestoro: heroina ove priče bila je među njima.

Po povratku u domovinu postala je šef propagandnog odeljenje Revsomola, a zatim direktor tuvanskog Ženotdela, tj. ženskog odeljenja Centralnog komiteta TNRP, koji je obrazovan po sovjetskom modelu. Bila je posvećena unapređenju socijalnog i ekonomskog položaja žena, iskorenjivanju nepismenosti među njima a povećanju zaposlenosti u privredi, uopšte uzev, širenju obrazovnih mogućnosti za Tuvanke.

Uticaj Moskve na događanja u Tuvi ni u jednoj trenutku nije bio upitan; Moskva je pred svetom tvrdila da je Tuva nezavisna (kao takvu su je priznavali samo SSSR i Mongolija), ali se ponašala kao da se radi o koloniji, gde se može šta se hoće. Staljinističke čistke tako nisu zaobišle ni Tuvu; mada su bile znatno manjeg obima nego u Sovjetskom Savezu, u toj republici su svejedno uklonjeni svi „kontrarevolucionari” i „japanski špijuni”, a osigurana dominacija promoskovskih staljinista.

Ančima je igrala važnu ulogu u tom procesu, jer ona je zapravo sedela u veću specijalnog suda koji je devet prvooptuženih proglasio krivim i osudio na smrt, što ju je aprila 1940. nesumnjivo preporučilo za najvažniji posao, onaj predsedavajuće Malog Kurala, čime je postala, kao što rekosmo, prva izabrana državna poglavarka u istoriji, dakle, ona koja tu poziciju nije nasledila.

Vršila je tu funkciju četiri godine (tek je islandska predsednica Vigdis Finbogadotir 1985. oborila njen „rekord”), poslednje četiri godine nezavisne Tuve, u vreme najveće opasnosti za SSSR. Ali svet o njenom dostignuću praktično ništa nije znao, Tuva je bila nepriznata, smatrana de faktom delom Sovjetskog Saveza, pritom je bila i zabit. Da ne podsećamo o kakvoj opasnosti za SSSR pričamo i šta se tada sve dešavalo. Tek mnogo kasnije njen uspeh je primećen.

Istovremeno s uzdizanjem na položaj tuvanske šefovice države, udala se za Salčaka Toka, koji je od 1932. bio generalni sekretar CK TNRP, što suštinski znači vrhovni vođa republike; njih dvoje su 1944. bili tvorci peticije o prijemu u SSSR, na šta je Moskva pristala zbog mineralnih resursa Tuve, a i kako bi stavila tačku na intrigiranje Mongola i Kineza oko te teritorije.

Tako je Narodna Republika Tanu Tuva postala je deo Sovjetskog Saveza, ali ne kao ravnopravni politički entitet i kao subjekt sovjetske federacije, već kao subjekt ruske federacije, tj. utopila se u Rusku Sovjetsku Federativnu Socijalističku Republiku, kao Tuvanska autonomna oblast, koja se 1961. transfomirsala u Tuvansku Autonomnu Sovjetsku Socijalističku Republiku, takođe pri RSFRS.

Ulaskom u SSSR Ančimin mandat je prestao, ali nije sišla s vlasti, i praktično se ništa nije promenilo: Salčak Toka je postao prvi sekretar Tuvanskog oblasnog (posle 1961. republičkog) komiteta KP SSSR, a Ančima zamenica predsednika izvršnog komiteta tog tela. 1962. je postala potpredsednica Tuvanskog ministarskog saveta, kao br. 2 tuvanske politike, zadužena za socijalnu zaštitu, zdravstvo, obrazovanje, kulturu, sport i propagandu.

Tako su njih dvoje više od tri decenije zajedno vladali tom oblašću/republikom (on 41 godinu), koja je tokom godina Drugog svetskog rata u potpunosti bila posvećena pomaganju Rusiji da se odbrani od Nemačke, i već prolazila kroz proces rusifikacije, budući da je tada, recimo, latinica zamenjena ćirilicom.

Mada je pri udaji za Toku zadržala svoje prezime, posle muževljeve smrti 1973. dodala je „Toka” i povukla se iz javnosti i politike, vodeći miran život do smrti. Umrla je dva meseca pre svog 97. rođendana, 4. novembra 2008, u Republici Tuvi, subjektu Ruske Federacije.

(Telegraf.rs)