Francuski revolucionari, kao kasnije nacisti, otimali umetnine po Evropi: Šokantni počeci Luvra

Mada otimanje umetnina nije izmišljeno u novom veku, mada postoji još od antičkih vremena (setimo se Marcelove „posete” Sirakuzi, Fulvijeve Ambrakiji, odakle je doneo 1.015 statua iz Pirove zbirke, ili Suline kontinentalnoj Grčkoj), tek su francuski revolucionari tom poduhvatu pristupili metodično i sistematično. Nacisti su samo učili od njih, i na svoj banditski način uklonili svaki trag legalnosti

Kada je francuska revolucionarna vlada 10. avgusta 1793. objavila naciji da je utemeljen Muzej Luvr, odnosno da je kraljevska palata doživela prenamenu koja ima za cilj da svet umetnosti, dotad rezervisan za kraljeve, plemstvo i visoko sveštenstvo, otvori običnom svetu radi uzdizanja njegovog duha i oplemenjivanja, pojavio se prvi problem: iza revolucije nije više ostalo umetnina.

Preterujemo! Bilo ih je, ali je oluja haosa i nasilja nanelu nepopravljivu štetu francuskom kulturnom nasleđu; toliko je slika uništeno, spaljeno od strane besnog naroda širom Francuske, koji u portretima svojih vlastelina nije video lepotu već represiju; toliko skulptura razbijeno u paramparčad; toliko blaga napljačkano i prodano preko radi finansiranja revolucije i njene vojske; toliko prosto prisvojeno — da je relativno malo ostalo.

Preporučujemo

Konkretno, trećina kraljevske zbirke prodata je u inostranstvu, i čak ni konfiskacija umetnina u vlasništvu crkve nije mogla za potrebe novog muzeja nadoknaditi ono što je izgubljeno, na razne navedene i nenavedene načine. A onda se neko u mladoj Francuskoj Republici, u kojoj behu oslobođene ogromne kreativne i inovativne energije, dosetio: tuđe slike i tuđe skulpture mogu biti „oslobođene” tokom vojnih osvajanja.

Taj neko nije bio Bonaparta, mladi artiljerijski general i zvezda u usponu: on je samo primenio tuđu zamisao, jednu naredbu Direktorijuma (najvišeg upravnog petočlanog komiteta Prve republike), tokom svog Italijanskog pohoda (1796—1797) koji ga je lansirao na vrh, budući da je sa 38.000 slabo opremljenih vojnika potukao brojčano nadmoćne habzburške, savojske, mletačke i papske trupe, koje su se tukle na domaćem terenu.

Pljačka koju su vršili francuski revolucionari i kasnije imperijalne vlasti, imala je formu legalnosti, i to je razlikuje od banditskog pristupa nemačkih nacista, koji su prosto uzimali kao da vlasnici ne postoje. Ovi su radili drugačije: nakon što bi njihova vojska potukla neprijatelja, u tekst primirja ili mirovnog sporazuma bila bi ubačena klauzulu koja bi se ticala umetnina, koje bi naročite komisije potom „lovile” i konfiskovale.

I tako ne jednim sporazumom, nego svim sporazumima — kojih tih godina nije manjkalo. Direktorijum je to moralno pravdao tvrdnjom da su umetnička dela stvorila slobodni duhovi i da ona moraju biti odnesena u zemlju slobode, gde će se o njima mnogo bolje brinuti (srećom pa se nisu zatekla u zemlji slobode dok se samooslobađala). O tom briganju ništa bolje ne svedoči nego priča o oslobađanju „Svadbe u Kani” od Paola Veronezea.

Ova ogromna slika iz 1563, veličine 6,77 sa 9,94 metra, izrađena in situ u trpezariji benediktinske crkve San Đorđo Mađore u Veneciji, remek-delu arhitekte Andreje Paladija, predstavljala je biblijski prikaz transponovan na ravan ondašnjeg živopisnog mletačkog društvenog života. Pokušati da je se iznese iz njenog „prirodnog staništa”, značilo je ugroziti samo njeno postojanje: na to su Francuzi jasno upozoreni. Da li ih je to upozorenje zanimalo? A, šta vi mislite?

Uzeli su sliku, smotali je u nekog „tintoreta”, „ticijana” i dva „veronezea”, i poslali u Pariz. Dela su bila u tako lošem stanju po dolasku, da su se francuski konzervatori u Luvru, gde se slika inače i dalje nalazi (sada se Francuzi pravdaju opasnostima transporta), uhvatili za glavu: morali su je iseći na pola da bi je poravnali.

Najveći plen iz Italiji došao je iz Rima 1798. godine. Tada je tamo napljačkano stravično mnogo, odneto je sve što se moglo odneti, a planiralo se i odnošenje onoga što nikako nije bilo realno odneti, poput Trajanovog stuba. Paradom, koja je smišljeno nalikovala starorimskim trijumfima, sve je uneseno u Pariz 27—28. jula; napljačkana dela su bila u drvenim kutijama na kojima je bio ispisan njihov sadržaj, ali neka dela su bila izvađena i pokazana narodu, na njegovo oduševljenje.

Među delima koja su Parižani mogli da vide treba pomenuti skulpture „Apolo Belvedere”, „Laokoon i njegovi sinovi” (možda i najčuvenije antičke skulpture, iskopane u Rimu ili blizini, prva 1489. a druga 1506) i „Konji Svetog Marka”, koji su inače ranije oteti od Venecije, koja ih je 1204. „odnela” iz Carigrada (sva tri dela su vraćena posle sloma Napoleona).

Sa ovom praksom se nastavilo i nakon uspostave Konzulata, i nakon što je Bonaparta, kao prvi konzul, krunisan za imperatora 1804. godine, samo što se sada pljačkalo po nemačkim zemljama i generalno Srednjoj Evropi, Nizozemlju, Španiji, Portugaliji, što ovde možda zbog prostora uzgred spominjemo, ali nemojte sumnjati ni u obim tamošnje pljačke: nije on nimalo zaostajao za onim što se pre toga zlodesilo Italiji.

Umetnički svet nije bio načisto sa svim tim: Žak-Luj David protestovao je zbog otimanja „Laokoona” i „Apola” iz Rima, neki Nemci su to nazivali „zločinom protiv čovečnosti”. Ali samo 1802, za vreme primirja između Francuske i Britanije, nekih 10.000 Britanaca posetilo je Pariz kako bi „sva blaga Italije” videli na jednom mestu. Kao što rekosmo, posle sloma Napoleona, neka dela su vraćena, ali ne sva.

U onom neredu istorije, kada su u dve i po decenije prohujali vekovi, mnoga dela su prošla ispod radara, mnoga nisu imala ni kome više da budu vraćena, za mnoga se nije ni znalo gde su, jer su francuski komesari brojne otete umetnine, za koje su procenili da su od manje vrednosti, na licu mesta preprodali dalje.

(Telegraf.rs)