Najstariji hotel na svetu 1.300 godina vodila je jedna porodica. U pravu ste — nalazi se u Japanu

Japanci kao da su napravljeni od neke druge tvari nego ostali ljudi. Kako drugačije objasniti sve specifičnosti ove zemlje?

Šta je tajna dugovečnog i uspešnog posla? Za traženje odgovora na ovo pitanje ne postoji relevantnija adresa od onih koji rukovode ugostiteljskim preduzećem „Nišijama Onsen Keiunkan” kod Kjota, stare prestonice Japana.

U pitanju je „onsen” (japanski naziv za banju i prateću ugostiteljsku infrastrukturu) koji su od 705. do 2017. godine vodile 52 uzastopne generacije naslednika Fuđivare Mahita (uključujući u usvojenu decu), sina ađutanta 38. japanskog cara Tenđija, koji ga je utemeljio.

Preporučujemo

Pre sedam godina, nijedan član porodice nažalost više nije želeo da preuzme ovaj „šinise” (kako Japanci zovu firme starije od 200 godina, a ima ih barem 19 starijih od 1.000 godina), pa je generalni menadžer Kenđiro Kavano izabran za predsednika, ali pošto nije bio u srodstvu s porodicom, nije mogao da nasledi „Jušimu”, holding kompaniju, zbog čega je vlasništvo nad „Keiunkanom” prebačeno na novu holding kompaniju, dok je stara ugašena.

No to nema nikakve veze sa starošću hotela, koji je u trinaest vekova svog postojanja prošao kroz razne transformacije, što je i prirodno. Na početku, termalni bazeni su se nalazili u pećinama, ali kasnije su izgrađena kupatila u drvenim kolibama, da bi i one same kasnije bile zamenjene, kako se japansko društvo razvijalo i kako se njihova kultura rafinirala.

Sadašnji izgled, koji ujedno predstavlja i najdrastičniju preobrazbu, datira iz 1997, kada je sagrađen hotel u punom smislu te reči (tačnije: rjokan), sa 35 soba, kajseki-restoranom, banketnom salom, suvenirnicom, karaoke-salom i platformom za osmatranje Meseca; tradicionalno, sve osoblje nosi dvodelni kimono, a počev od 2005. svaka soba ima svoju kadu s dotokom vode iz termalnih izvora.

Klijentela je uvek „pucala”. Šingen Takeda (1521—1573), daimjo provincije Kaj (jedne od 66 istorijskih japanskih provincija, koje su postojale permanentno od donošenja tzv. Zakona Taiho 703. pa do reformi cara Meiđija u poslednjem kvartalu 19. veka), možda i najmoćniji velmoža iz perioda Sengoku, poznat i kao „Tigar Kaja” — recimo.

Zatim Ijejasu Tokugava, utemeljitelj Šogunata Tokugava, najdugovečnijeg i najtransformativnijeg u japanskoj istoriji, takođe i poslednjeg; zatim car Naruhito, aktuelni okupant Hrizanteminog prestola, 126. po redu od cara Đinmua, izdanka boginje sunca Amaterasu: tako izgleda sažet presek njihove istorijske klijentele.

A nema sumnje da nema cara iz perioda Nara (710—794) i perioda Hejan (794—1185), a možda ni cara iz vremena prve „šatorske vlade”, tj. perioda Kamakura, koji nije bio gost u ovom „onsenu”. Možda ni cara iz kasnijih vremena; svakako, nijednog trenutka ovaj ugostiteljski objekat, gostionica prvobitno, nije prestao da radi, zbog čega ga je Ginisova knjiga rekorda 2011. proglasila najstarijim hotelom na svetu.

„Keiunkan” je takođe možda i najstarija operativna nezavisna kompanija na svetu, imajući u vidu da je drugo po dugovečnosti čuveno japansko preduzeće, „Kongo Gumi”, koje od 578. gradi i održava hramove, kupljeno 2006. od strane Građevinske grupe „Takamacu”.

Iako „Kongo Gumi” postoji i dalje — nije više nezavisna firma (neverovatno, ali i njom je od osnivanja do te „kobne” godine rukovodila ista porodica, naslednici Šika Konga); inače smo o njoj već pisali, pre desetak godina.

(Telegraf.rs)