Zbog čega je Karlo Veliki morao da napravi Srpsku krajinu na severu svoje carevine

„Limes Sorabicus” je latinski naziv krajine koju su Franci obrazovali možda već početkom 9. veka, a kasnije sredinom, kako bi se odbranili od tamošnjih Srba, predaka današnjih Lužičkih Srba, a sa ciljem njihovog pacifikovanja, u čemu su istrajnošću i upornošću do 11. veka uspeli

Limes Sorabicus postojao je od 9. do 11. veka na severoistočnoj granici Istočne Franačke, i zauzimao je istočni deo Tiringije, pa se ponekad naziva i Tirinška krajina. Srpska krajina je možda obrazovana dok je Franačka carevina još bila jedinstvena, možda već 805. za carevanja Karla Velikog, a najkasnije sredinom tog stoleća.

Preporučujemo

„Fuldenski anali” je pominju samo četiri puta, a istorija takođe beleži i samo tri njena vladara, koji su nosili titulu vojvode Srba (dux Sorabici), barem u pomenutim „Analima”: drugde se pominju kao grofovi, markgrofovi (krajiški grofovi) te vojvode Tiringije.

Mada ta tri navedena vladara za koja znamo, imaju imena od kojih barem jedno zvuči slovensko, nisu bili Sloveni: Popo, Takulf i Radulf bili su najverovatnije pripadnici kuće Babenberg, koja je bila izdanak Robertinga, od kojih poreklo vuku i francuski Kapeti.

Oko tačnih granica krajine istoričari se spore: moguće je da je išla čitavim tokom Labe, Zale (istočne ili obe obale) i Dunava. Prostor prema kojem je bila okrenuta, tada naseljen slovenskim življem, možda je pre prodora Huna i kasnije Avara, bio zapravo naseljen Germanima.

Naime, postoji hipoteza da su Germani, izbegavši ka zapadu, za sobom ostavili prostorni vakuum, koji su potom popunili Sloveni; ali možda i ne. Bilo kako bilo, krajina je uspostavljena zbog neprestanih srpskih upada na tlo Franačke carevine, iako su mnogi od tih Srba (i tamošnji Slovena generalno) nominalno bili franački vazali.

Srpska krajina, uz niz reorganizacija (prebacivana je u sastave super-krajina, poput Gerove krajine, kasnije i Majsenske krajine), odigrala je svoju ulogu, lokalno stanovništvo je pacifikovano, neki su pogermanjeni, drugi zakmećeni. Granica se pomerila dalje na istok, i to možda čak i pre velikog slovenskog pohoda Henrika I, cara Istočne Franačke, iz 928—929. godine, a svakako tada.

Ostaci tih Srba prema kojima je limes bio okrenut danas su nam dobro poznati: zovemo ih Lužičkim Srbima, Nemci ih zovu Sorabima, iako oni sebe zove Serbima. U suštini, oni predstavljaju samo ostatak tih severnih Srba, zato oni sami za sebe ni ne koriste geografsku odrednicu „lužički”: ostali su germanizovani, a neki polonizovani i česizovani (ako je to reč).

Ali taj narod, koji nije istovetan našem, koji je drugi u odnosu na nas, bez obzira što s njim delimo ime i što smo nekada, pre oko cirka 1.500 godina bili jedno isto — istovremeno nam je velika misterija o kojoj ne znamo gotovo ništa sem te osnovne informacije, da postoje gore na severu (ako ima neki Lužički Srbin koji ovo čita: mi ga srdačno pozdravljamo i volimo, čak i ako on nas ne voli).

(Telegraf.rs)