Zašto je smrt Haralda Hardrade kod Stamford bridža označila kraj vikinškog doba?

Kralj Harald III Sigurdson od Norveške, poznatiji kao Harald Hardrada, s mačem u ruci je tutnjao Skandinavijom, Rusijom, Engleskom, Irakom i Sicilijom, ratujući od svoje petnaeste godine do poslednjeg daha, kada je pao na Stamford bridžu pokušavajući da zaposedne engleski tron

Smrt Haralda Hardrade 1066, kada je pao u Bici kod Stamford bridža pokušavajući da sa svojih 10.000 ratnika osvoji presto Engleske kraljevine, označila je kraj tzv. Vikinškog doba.

Barem to tako istoričari danas vide! Savremenici njegovi teško da su mogli toga biti svesni, posebno što su postojale još dva poveća severnjačka pohoda na Britanska ostrva (ni mi nismo svesni svih procesa koji se trenutno odvijaju, počinju ili su okončani; ne može se iznutra gledati sa distance).

Preporučujemo

25. septembra te sudbonosne godine nespremnog ga je uhvatila mnogo veća vojska engleskog kralja Harolda Godvinsona kod sela Stamford bridž i do nogu potukla (u našoj istoriografiji javlja se oblik „Bitka na Stamford bridžu”, ali mi neuspešno pokušavamo da ga racionalizujemo: premda je mesto dobilo ime po mostu koji se tu nalazio, bitka se nije vodila samo na mostu, štaviše, a ne može se voditi na nekom naseljenom mestu, može kod ili u).

Hardrada je izgubio, ne samo vojsku i norveški presto, nego i život; ali je izgleda presudno oslabio englesku vojsku i primorao je da sa krajnjeg severa hita na jug, jer dole se iskrcao Viljem, vojvoda Normandije, koji je došao s istom namerom s kojom i Hardrada; bilo je to previše za Anglosaksonce, jednu pohodnu vojsku su mogli potući, ali dve, i to na drugom kraju zemlje, i to samo tri sedmice kasnije — što je mnogo, mnogo je.

No, vratimo se junaku naše današnje priče. „Hardrada” je bio nadimak koji se se najčešće prevodi kao „težak za savetovanje”, „tiranski”, „tiranin”, „težak vladar”, „svirep”; on sam je izgleda hteo da bude upamćen kao Hárfagri, „svetlokosi”, ali avaj, bio je i ostao Hardrada.

U svom „Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum” („Dela episkopa hamburških” na srednjovekovnom latinskom, iz 1073—1976), veliki Adam iz Bremena naziva ga „Munjom Severa”; današnji istoričari ga opisuju kao silnog, samovoljnog, odlučnog, hrabrog, dalekovidog, talentovanog za rat i privlačnog ženama, žestokog disciplinara, divlje ambicioznog i hladno nemilosrdnog, pohlepnog i srebroljubivog, s neutaživom žeđi za plenom i poharom, i kao vođu na kojega su se njegovi borci mogli osloniti.

Rođen 1015. u norveškom mestu Ringerike, odgajili su ga majka Asta Gudbrandsdater i poočim Sigurd Sir, zajedno sa njegova tri starija brata, od kojih će najstariji, Ulav, postati norveški kralj Ulav II Sveti (svetitelj i u Pravoslavnoj i u Katoličkoj crkvi, o kojem smo pisali pre bezmalo sedam godina).

Sigurd je bio tzv. mali kralj u Ringeriku, konfederaciji pet kraljevinica u jednoj oblasti Norveške; mali kralj u Ringeriku je bio i Haraldov biološki otac, Harald Grenske, kojega je polusestra Sigrid Gorda dala spaliti u ambaru u kojem je spavao, jer nije mogla da se otrese njegovih nasrtaja da je oženi, nakon što je saznao da joj je od muža ostao veliki posed (lepa porodična priča, tradicionalne vrednosti).

Hardrada, još u majčinom stomaku, tako je rođen kao posmrče. Imao je samo 15 godina kada je učestvovao u znamenitoj Bici kod Stiklestada, u kojoj je njegov polubrat Ulav II potučen od strane „seljačke vojske”, zapravo vojske vlastele i bogatih seljaka koji su bili pristalice kralja Knuta Velikog, koji je do tada već čvrsto ovladao Engleskom i odavno već preuzeo danski presto od pokojnog brata.

Za Hardradu se kaže da se borio kao lav; ranjen, jedva se spasao puzeći kroz leševe saboraca i neprijatelja; izbegao je u Rûs, u Staraju Ladogu, gde ga je primio veliki knez Jaroslav Mudri, od onih vikinga što su drugom polovinom 9. veka, predvođeni Rjurikom, zaposeli istočnoslovenske predele i stvorili politički kolektiv iz kojega su se vremenom razvili savremenici ruski, ukrajinski i beloruski identiteti, koji svi polažu ekskluzivno pravo na prvobitni.

Hardrada, u daljem srodstvu sa Jaroslavljevom ženom, oženiće kasnije njihovu ćerku; ali će pre toga dve godine služiti u Jaroslavljevoj družini, a potom otputovati niz Dnjepar dalje na jug, u Romejsku carevinu, avgusta 1034. stići u Miklagard (Veliki Grad, Velegrad: kako su vikinzi nazivali Carigrad) i pristupiti Varjaškoj gardi (pojam se zapravo prvi put u pisanom izvoru javlja baš te godine u „Madridskoj Skilici”).

Pronašavši svoju svrhu u službi imperatoru, ostao je u gardi sedam godina, i borio se na Mediteranu, u Bugarskoj, Maloj Aziji, Iraku, Svetoj zemlji, na Siciliji — Varjaška garda je bila skupina žestokih momaka, jedna od najtvrđih koje su ikada obrazovane u istoriji ratovanja: „Napadali su sa bezobzirnim besom i nisu marili ni za gubitak krvi ni za svoje rane”, pisao je grčki izvor o Varjazima.

Naravno, za novac, jer bez njega ne bi bilo svrhe služiti vasilevsa; Hardrada je po svemu sudeći tokom ovog perioda života zgrnuo veliko bogatstvo, koje je srećom poslao Jaroslavu Mudrom na vreme, zato što je posle smrti cara Mihaila IV Paflagonca (1041) pao u nemilost, bio utamničen, ali uspešno pobegao i 1042. stigao natrag u Rûs, gde je napokon oženio Jelisavetu Jaroslavnu.

Pruživši svom tastu ključne informacije za njegov rat protiv Vizantije (1043—1044), koji se suštinski okončano neuspešnim pomorskim napadom na Konstantinopolj, morao je hitati sa svojom novom suprugom natrag u Norvešku, gde je bilo izvesnih dešavanja: nazovimo to tako.

Naime, tamo je njegov sinovac Magnus Dobri (Ulavljev nezakoniti sin) kraljevao još od 1035. i smrti Knutove, ali je sada postao i kralj Danske, a imao je svega 18 godina (rođen je 1024). U biti, bio je lak plen za jednog iskusnog i prekaljenog, svirepog ratnika koji je „video sveta” — ili je barem tako izgledalo.

Harald se ušemio sa Svejnom Estridsonom Ulfsonom sa namerom da podeli Magnusove posede, ali im je ovaj ponudio kompromis: Harald će postati sukralj Norveške sa njim, dok će Svejn, kojega je Magnus već jednom potukao u bici pre dolaska Hardrade, naslediti Dansku posle njegove smrti. Dve godine kasnije bio je mrtav, pa je Harald III postao jedini vladar svoje zemlje.

Dve decenije je vladao dok nije odlučio da krene na Englesku, nakon što je saznao da ima izvesno pravo na taj presto, i to tako što je Knut III, sin Knuta Velikog, ostavio Magnusu sva svoja kraljevstva, od kojih je Magnus bio zainteresovan samo za severne, pa je kralj Engleske postao Edvard Ispovednik, Knuta III polubrat a kralja Etelreda Nespremnog sin (njegova supruga Ema od Normandije se posle njegove smrti preudala za Knuta Velikog; „it’s complicated”).

Edvard je bio pretposlednji anglosaksonski kralj; njegova smrt 6. januara 1066. pokrenula je tok događaja koji će na izvestan način proizvesti i aktuelno političko stanje: nije na Englesku posle toga krenuo samo Harald Hardrada, nego, kao što rekosmo, i Viljem od Normandije. Pošto nije imao sinova, nasledio ga je ženin brat Harold Godvinson, iz moćne kuće Godvin, što je bilo dovoljno da se jave svi oni koji su smatrali da imaju daleko veća prava od jednog šuraka.

Hardrada je na Harolda krenuo sa njegovim polubratom Tostigom, kojemu je Harold ponudio vraćanje vlastelinstva ako bude izdao Hardradu, što je ovaj odbio kada je na pitanje šta će dobiti Harald, dobio odgovor: „Šest stopa engleske zemlje, ili sedam stopa pošto je viši od drugih ljudi”. Hardrada je u Bici kod Falforda 20. septembra potukao Anglosaksonce i zauzeo Jork; pet dana kasnije kod Stamford bridža se, kažu, borio kao berserk, ali je svejedno pao, kao i odani mu Tostig. Preživelima je dozvoljen povratak kući.

Za Hardradu treba reći i da je bio nadareni pesnik: uprkos statusu velikog ratnika, a možda baš zbog toga. Bio je hrišćanin, ili je barem bio sklon hrišćanstvu, posebno istočnom hrišćanstvu, imajući u vidu da je u tom miljeu proveo veći deo odraslog života — pritom je bio i pod nemalim uticajem starijeg brata Ulava, i njega i sećanja na njega.

Konačno, pokušajmo da odgovorimo na pitanje iz naslova. Nije lako, ali ni nemoguće; odgovor je svakako složen. S jedne strane, pokrštavanje vikinga od strane Rima izazvalo je njihovo civilizovanje i usisavanje u politički univerzum Evrope, u kojem su sve do tada bili došljaci; takođe, postojao je i kod njih samih zamor materijala.

S druge strane, ne radi se o tome da su Englezi postali, Viljemovim osvajanjem, sila s kojom se više nije dalo igrati, već su zapravo bili osvojeni od strane vikinga, samo drugih vikinga, bivših vikinga, već civilizovanih vikinga — Viljem Osvajač, vojvoda Normandije, kao i svi Normani (barem plemstvo i jezgro vojske), bio je severnjačkog porekla.

Naime, Normani, „Severnjaci”, koji su Normandiji dali ime, bili su potomci onih vikinga kojima je stotinak godina ranije Karlo III Prosti, kralj Francuske, dao tu zemlju u zamenu za pokrštavanje, zakletvu na vernost, odbacivanje razbojništva i stražarenje nad ušćem Sene, koja je dotad bila tačka ulaska vikinga u Francusku.

(Telegraf.rs)