Teško da bi SSSR porazio Nemačku bez ogromne pomoći Zapada, ali to ne umanjuje veličinu Crvene armije

Probajte da ratujete bez motornih vozila, a Amerikanci su Sovjetima za četiri godine rata poslali 400.000 džipova i kamiona. Probajte bez čizama, a Amerikanci su Sovjetima poslali 15 miliona pari. Probajte bez 13.000 poslatih tenkova, bez 14.000 poslatih aviona, bez 1,5 miliona ćebadi, bez 4,5 miliona tona hrane

Glavno kopneno ratište u Drugom svetskom ratu, tamo gde se lomio ishod, bio je Istočni front, na kojem su se tukli Sovjetski Savez i Nemačka. Komunistički Sovjetski Savez je porazio nacističku Nemačku, Staljin je potukao Hitlera, svet je spasen od ludila.

Ali to nije bilo jedino ratište, niti je pobeda Crvene armije tamo isključiva zasluga Sovjeta; čak i onda kada je Njegoš napisao da „boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka”, to je bilo samo polovično tačno, uprkos neprestanoj romantizaciji tih njegovih stihova (kao što je demonstrirao ondašnji Juriš Lake Konjice).

Preporučujemo

Staljin je od leta 1941. tražio od Britanije, i kasnije Amerike, otvaranje ratišta u Zapadnoj Evropi, kako bi se SSSR oslobodio pritiska; invazija na Italiju, a potom i na Francusku, dobrim delom je odgovor na uporno insistiranje Moskve na tom drugom frontu. Da je to bilo toliko nebitno, da li bi Staljin to neprestano zahtevao?

A što se pobede tiče, SSSR ju je izvojevao u nemaloj meri zahvaljujući materijalnoj pomoći koju ju sve vreme dobijao od Amerike i Britanije. Mislite da je to bilo mizerno, ništavno, zato što su Sovjeti posle rata o tome ćutali, i značaj toga umanjivali? Zato što je predstavljeno kao neukusno i govoriti o tome, imajući u vidu milionske žrtve koje su Sovjeti podneli da bi do te pobede došli?

Da Sovjetski Savez ni u čemu nije oskudevao i da je mogao sam da pobedi Hitlera, zar bi Rusi i Englezi već avgusta 1941. (dva meseca nakon početka „Barbarose”) izvršili invaziju na Iran, kako bi osigurali kopnenu rutu, tzv. Persijski koridor kojim je Amerika mogla slati pomoć Sovjetima, u sklopu svog čuvenog Zakona o zajmu i najmu, koji se bez problema može nazvati najbitnijim savezničkim programom?

Zato što je Ruzvelt shvatao da će Saveznici izgubiti rat ako Sovjetski Savez izgubi rat od Nemačke, Vašington je od 1941. do 1945. poslao u Rusiju (preko Pacifičke rute, Persijskog koridora i u manjoj meri putem arktičkih konvoja) materijal u vrednosti 11,3 ondašnjih milijardi dolara (ekvivalentno preko 133 današnjih milijardi, ili po drugoj računici preko 180).

400.000 džipova i kamiona (što je činilo ogromnu većinu onih koje je koristila Crvena armija), bez kojih ne bi bilo fizički moguće potući Hitlera jer ne bi bilo pokretljivosti trupa, 13.000 tenkova, 14.000 aviona, 8.000 traktora, 1,5 miliona ćebadi, 15 miliona pari čizama, 107.000 tona pamuka, 2,7 miliona tona naftnih proizvoda i 4,5 miliona tona hrane.

Pored toga, Amerikanci su slali i brojne sirovine; ruski izvori sami pominju, recimo, između ostalog, 301.000 tona alumunijuma (što je 106% više od ondašnje sovjetske prozvodnje), 29.000 tona kalaja (223% više), 470 tona kobalta (138% više). Značaj američke pomoći navodno je privatno naglašavao i maršal Žukov, tvrdi ovaj ruski izvor; ali Amerikanci nisu bili jedini koji su Sovjetima slali pomoć, činili su to i Britanci, naravno, u manjoj meri, ali svaki gram je bio važan.

Britanija je između 1941. i 1945. u Rusiju tako poslala više od 3.000 „harikena” i više od 4.000 drugih aviona, 27 brodova, 5.218 tenkova, više od 5.000 protivtenkovskih topova, 4.020 ambulantnih kola i kamiona, zajedno s Kanađanima oko 2.500 oklopnih transportera, avionskih motora u vrednosti oko 1,5 milijardi funti, hiljade radara... Ukupno oružja u vrednosti 308 miliona funti, a hrane u vrednosti 120 miliona.

Uslovi pod kojima su Sovjeti od dve zapadne sile dobijali pomoć posebno su zanimljivi. Naime, britanska pomoć Sovjetima je u skladu sa sporazumom od 27. juna 1942. bila besplatna; što se Amerikanaca tiče, sve sem ratne opreme su Sovjeti morali da plate, a od ratne opreme samo ono što je po završetku neprijateljstava ostalo netaknuto.

Zato su Sovjeti neke avione uništavali, a neke zakopavali, poput „harikena” koji su pronađeni kod ukrajinske prestonice, kako ne bi morali da plate Amerikancima (bile su to američke letelice britanske proizvodnje, koje su Britanci poslali Sovjetima u sklopu dogovora s Amerikancima, koje su obeštetili drugim avionima).

Dug koji je SSSR napravio prema Sjedinjenim Američkim Državama se razvlačio decenijama, da bi ga Ruska Federacija napokon otplatila tek avgusta 2006.

(Telegraf.rs)