O spomen-hramu kralja Aleksandra u Kini i o Crnogorcu koji je bio najveći medijski magnat Mandžukua

Ruska pravoslavna zagranična crkva i njeni vernici bili su naročito zahvalni kralju Aleksandru Karađorđeviću za sve što je uradio za rusku emigraciju, koja je izbegla pred Crvenim oktobrom, zbog čega su mu 1936. podigli spomen-hram u Harbinu, mandžurskom gradu koji je bio ruski centar na Dalekom istoku

Posle atentata na kralja Aleksandra u Marselju 1934. godine, Jugoslavija je zvanično čitava bila u žalosti; nezvanično, neki su bili ožalošćeni, a neki i ne baš toliko, što nije zavisilo samo od nacionalnosti već i od ideoloških gledišta: ako ste bili protivnik ili žrtva diktature, verovatno niste bili u taboru onih koji su lili suze.

Pravoslavna populacija je dobrim delom je bila ožalošćena tim događajem, jer kakav je da je, ipak je bio kralj i ipak je bio naš, pa čak i ako ga neko nije voleo za života, nije mu bilo pravo da ga drugi ubije... Uostalom, nije kao da je ostatak Evrope u tom trenutku cvetao u demokratiji, a mi bili crne ovce: uopšte nije bilo tako.

Preporučujemo

Ubistvo Aleksandra posebno nije bilo pravo onima koji nisu neposredno osećali njegovu vlast, a znali su da je pomagao njihovim zemljacima, koji su bežali od onih koji su tražili radikalnu demokratiju, kroz poklič: „Sva vlast sovjetima!”

Dakako, pričamo o Rusima, vekovima naviklim na autokratiju, kojima ta njegova diktatura i nije bila ništa strašno ili neuobičajeno; posebno ne onim Rusima koji su tridesetih godina živeli daleko, daleko, u Mandžuriji, ili preciznije u Mandžukuou, marionetskoj državi koju Japanci napravili i na njen presto postavili poslednjeg kineskog cara Pu Jia.

On je bio izdanak mandžurske dinastije koja je prethodnih bezmalo trista godina vladala Kinom, blagodareći čemu se Mandžurija uopšte i našla u sastavu Kine, zbog čega izbegamo da napišemo da je Japan stvorio Mandžukuo na „kineskom tlu”. Sad je već druga priča, ali tada je bilo tako.

U Harbinu, najvećem gradu Mandžukuoa, živelo je dosta Rusa, među kojima je bilo dosta onih koji su pobegli od Crvenog oktobra; Ruska zagranična pravoslavna crkva, sa sedištem u našem Karlovcu, imala je tamo svoju arhiepiskopiju, na čijem se čelu nalazilo Njegovo Preosveštenstvo gospodin Nestor.

Ovaj veliki prijatelj Srba, naklonjen Karađorđevićima, nesumnjivo zbog porodičnih veza ovih s Romanovima, ali i zbog prijema velikog broja ruskih izbeglica, podigao je u Harbinu, dve godine posle Marseljskog atentata, Spomen-hram Blaženopočivšem Viteškom Kralju Aleksandru, kako se govorilo u međuratnoj Jugoslaviji.

Spomen-hram je naš kralj delio s carem Nikolajem II (u međuratnoj Jugoslaviji se govorilo: Nikola II), i premda je vest odmah stigla u našu zemlju, o tome se posebno govorilo prilikom Nestorove posete Jugoslaviji 1938, kada ga je primio knez Pavle, u svojstvu namesnika, i kom prilikom je arhiepiskop doneo poklone.

Kralju Petru II, tada još maloletnom, darovao je poslužavnik s vezom od srebra, koji su izradila deca u Harbinu, a knezu Pavlu poslužavnik sa slikom spomen-hrama u Harbinu (gde su sada ti poslužavnici, da li su preživeli rat, ne znamo).

Šta je posle bilo s hramom, nismo uspeli da utvrdimo; ne izgleda kao da je preživeo, mada je vrlo moguće da nije stradao tokom rata, već istovremeno s drvenom Sabornom crkvom Svetog Nikolaja, koja je 23—24. avgusta 1966. uništena od strane Crvene garde, tokom Kulturne revolucije.

U razgovoru s beogradskim medijima arhiepiskop Nestor je govorio i o dvanaest jugoslovenskih porodica koje su živele u Harbinu, a kao najviđenije „srpske” pominje Avdaloviće, Tomiće i Puljiće; on kaže da „Crnogorac Avdalović izdaje u Harbinu najveći kineski list i on je u celoj državi Mandžukuo priznat kao jedan od najvrsnijih novinara”.

Šta je bilo sa svima njima — ni sa tim nismo upoznati, bavljenje istoričara tom temom bilo bi neophodno. Međutim, što se tiče Avdalovića, on se spominje u jednom rastajnjenom dokumentu američke Cije iz 1948, malo pre nego što će kineski komunisti potući nacionaliste, koji će potom preći na Tajvan.

Tu se navodi da je Avdalović bio artiljerijski kapetan srpske vojske, koji je tokom Ruskog građanskog rata, u Sibiru učestvovao u borbama u sklopu Bele garde, a posle pobede boljševika, prešao u Harbin gde je uhvatio vezu s ruskim emigrantskim listovima (zaključujemo da postoji velika verovatnoća da je to isti Avdalović o kojem govori Nestor).

Cijin dokument kaže da je posle Harbina prešao u Šangaj (možda još tokom japanske okupacije, s obzirom da je i u Harbinu bio u krajnjoj liniji pod Japancima, ali pre će biti da je izbegao pred sovjetskom Crvenom armijom, koja je avgusta 1945. zauzela Harbin i naredne ga predala u ruke kineskim komunistima), gde se nalazio u vreme nastanka dokumenta (5. maj 1948) i gde je radio kao nakupac ugljem na veliko.

Izvor američke agencije ga naziva „posvećenim sledbenikom pravoslavne vere” koji je blisko povezan s (ruskim) „arhiepiskopom Jovanom”, i kaže za njega i za ostale članove srpske zajednice u Šangaju, da su tamo s dozvolom kineske vlade (Kuonmintanga), a da na njihovim dokumentima stoji „bez države, jugoslovenskog porekla”.

Arhiepiskop Nestor je takođe u razgovoru s beogradskim listovima hvalio Mandžukuo, govoreći da tamo cveta pravoslavlje, da „u zemlji cara Pui u poslednje vreme nema nezaposlenih i gladnih”, te da je „jedan nov prosperitet na Dalekom Istoku došao verovatno u predvečerje strašnih i velikih sukoba koji se očekuju svakog časa”, govoreći specifično o ratu SSSR i Japana, koji je nazvao neizbežnim.

Zbilja je do tog sukoba i došlo naredne godine, ali on nije eskalirao na način koji bi, u kontekstu Drugog svetskog rata, predstavljao opterećenje ni Sovjetskom Savezu ni Japanu; Sovjeti su pobedili u Bici na Halkin Golu, čime su okončani pogranični okršaji koji su trajali godinama unazad.

Ali hvalospevi na račun Mandžukuoa, imajući u vidu brutalnost japanske okupacije, svakako mu baš i ne služe na čast (mada je moguće da je takvo bilo raspoloženje među tamošnjim Rusima u globalu; nije slučajno baza Ruske fašističke partije bila upravo u Mandžukuou).

(Telegraf.rs)