Kako je Ukrajina mogla da bude zemlja osnivač i članica Ujedinjenih nacija, iako je bila deo SSSR?

Kada su 1945. osnovane Ujedinjene nacije, među zemljama osnivačima našle su se dve članice Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika: Ukrajina i Belorusija. Razlog leži u proklamovanoj prirodi SSSR, ali i u Staljinovim geopolitičkim potrebama

Ruske revolucije iz 1917. godine, Februarska i Oktobarska, gurnule su prostor bivše Ruske imperije u potpuni haos. Ovom prilikom raščivijavati konkretnu situaciju na prostoru Ukrajine, na kojoj su postojale ne manje od četiri rivalske republike, koje su sve polagale pravo na čitavu teritoriju, a bile stvorene i rukovođene različitim frakcijama, nemoguće je, a nije ni tema.

Treba samo reći da su, sem Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike (Ukrajinska SSR, USSR), koju su napravili boljševici, sve bile antisovjetske i sve se borile za nezavisnu Ukrajinu; ali iz Ukrajinskog rata za nezavisnost (koji se vodio paralelno s Ruskim građanskim ratom) upravo su boljševici izašli kao pobednici.

Preporučujemo

1922. godine, četiri nominalno nezavisne države potpisale su sporazum kojim je obrazovan Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, skraćeno SSSR: Ruska SFSR, Ukrajinska SSR, Beloruska SSR i Zakavkaska SFSR, koja će se 1936. rastvoriti na Gruziju, Jermeniju i Azerbejdžan, kada će i autonomne centralnoazijske republike Ruske SFSR biti pretvorene u subjekte sovjetske federacije.

U temelju Sovjetskog Saveza od početka je postojala dvosmislenost, s jedne strane želja da se doslovno bude savez suštinski suverenih država a s druge strane želja da se bude snažno centralizovana država; ovo se lepo očituje u činjenici da je Ukrajina od četrdesetih imala svog ministra spoljnih poslova, koji naravno nije delovao autonomno, svakako ne drugačije od onoga što je Moskva očekivala.

Iz istog razloga, Ukrajinska SSR i Beloruska SSR su 1945. bile među 51 zemljom koje su osnovale Ujedinjene nacije, iako su tada bile deo Sovjetskog Saveza, koji ih je legalno gledano predstavljao u svetu; štaviše, Ukrajina je za vreme SSSR čak dva puta bila i nestalna članica Saveta bezbednosti, 1948—1949. i potom 1984—1985.

Sve do 1958, ukrajinsku delegaciju u UN predvodio je ukrajinski šef diplomatije, da bi te godine dobila stalnog predstavnika; zanimljivo, Dmitrij Manuiljski, kao ukrajinski ministar spoljnih poslova i šef ukrajinske delegacije, 1945. je izabran za predsedavajućeg Prvog komiteta Generalne skupštine UN, i kao takav je elaborirao Preambulu i Prvo poglavlje Povelje Ujedinjenih nacija.

Kako je to moguće? Odgovor je prost. Prvo, jednim delom smo već odgovorili: Sovjetski Savez je bio privid federacije suverenih država, koje su čak i po ustavu SSSR imale pravo na otcepljenje, koje je bilo praktično nemoguće ali teoretski izvodljivo; simulacija ukrajinske i beloruske suverenosti ovim putem, bio je „besplatan” vid projekcije takve slike Sovjetskog Saveza.

Drugo, ukrajinska i beloruska stolica u UN dale su Staljinu dva dodatna glasa u Generalnoj skupštini UN, a ponekad i u Savetu bezbednosti, što je 1945. godine bilo naročito bitno, jer je Moskva tražila balans sa Zapadom, koji je imao mnoštvo glasova, jer je mnogo veći broj država bio „kapitalistički”.

(Telegraf.rs)