Indije kao jedinstvene zemlje možda ne bi bilo bez Britanske imperije

Vinston Čerčil je govorio da pre Britanaca nije postojala indijska nacija, da je „Indija geografski pojam, jedinstvena nacija ne više nego što je to ekvator”. Amartja Sen osporava tu tvrdnju, ne zato što je netačna, već zato što ne možemo predvideti kakav bi istorija tok imala

1600. godine, u kojoj je osnovana Istočnoindijska kompanija, Velika Britanija (koja tada tehnički još uvek nije postojala, ali gledajući zajedno kraljevine Englesku i Škotsku), u globalnom BDP učestvovala je sa bednih 1,8 posto; istovremeno, Indija je globalnom BDP doprinosila sa 22,5 posto.

Preporučujemo

Trista godina kasnije, na vrhuncu tzv. Britanskog Radža, kako se obično naziva britanska kolonijalna uprava nad Indijom, situacija se potpuno obrnula, a provincije, poput Bengala, kojeg engleski kartograf Džon Tornton 1703. naziva „Bogatom Kraljevinom Bengal”, postale su žrtve gladi i siromaštva.

Indija, od vodeće svetske proizvođačke nacije postala je simbol gladi i siromaštva, kaže istoričar Vilijam Dalrimpl; posledica je to pre svega bila ponašanja Istočnoindijske kompanije, čija je brutalna eksploatacija cedila krv zemlji i njenom stanovništvu, uz pristanak političkih elita u Londonu, pošto je četvtina članova parlamenta u jednom trenutka imala deonice Kompanije.

Ipak, ovakav ekonomski sunovrat Indije ne može se pripisati samo Britancima; njihova vlast počinje, i to ne na celoj teritoriji Indije, 23. juna 1757, kada su trupe Kompanije, koja je imala kraljevo ovlašćenje da deluje i čija se baza nalazila od ranije u Kalkuti, potukle bengalskog navaba (kneza) i ovladale njegovom zemljom.

U tom trenutku, Indija već nije ono što je bila 1600, ili bolje reći 1700, zato što je 1700. Mogulska carevina na svom vrhuncu, i obuhvata praktično čitavu teritoriju Indijskog potkontinenta, što se dotad nije desilo cirka 1.900 godina, da jedna sila tamo bude tako protegnuta.

Ali odmah potom kreće rapidni slom Mogula, i do sredine veka car faktički kontroliše samo Delhi, dok su njegovi raniji potčinjeni postali samostalni vladari koji samo nominalno priznaju njegovu vlast; Maratska carevina, inače hinduistička, sada je ta koja drži dve trećine Indije, mada i oni zvanično priznaju legitimitet Velikog Mogula, kojega su „zaštitnici”.

Ubrzo posle njih postaće to Kompanija, i ostati sve do 1857, kada je britanska vlada odlučila da se umeša i uspostavi direktnu upravu klasičnog kolonijalnog tipa, pošto je Kompanije postala izuzetno neefikasna, usled ogromne korupcije i rđavog rukovođenja ljudima i resursima. Tada Veliki Mogul silazi sa carskog trona, ali tek 1877. biva proglašena personalna unija Indijske carevine sa Velikom Britanijom, čime britanska kraljica Viktorija postaje carica Indije.

No između početka sloma Mogulske carevine i početka britanske vlasti (Kompanija je uspela da ovlada najvećim delom Indije tek 1820-ih godina), ekonomski pad je već počeo, i premda su Bengal i drugi krajevi Indije još uvek bili bogati, kasnija loša ekonomska situacije ne ide na dušu samo Britancima (mada većinom ide).

Oni su, između ostalog, pored rđavih stvari, doneli mnogo toga dobrog, što ističe i Amartja Sen, indijski ekonomista i filozof, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1998, kao i najvećeg indijskog civilnog odlikovanja, Barat Ratne.

U autorskom tekstu za „Gardijan” on secira dobre i loše stvari, pominje demokratiju koju su Britanci ostavili za sobom, ističe paradoks toga što je nisu sami uveli dok su vladali, zato što bi time urušili imperiju, ističe slobodu štampe, vladavinu prava, železnicu, kapitalistički privredni model, pa čak i kriket, koji za Indijce nije beznačajna stvar.

Zaboravlja da spomene značaj jezičke unifikacije. Naime, hindi nije maternji jezik većine stanovništva Indije, mada ga danas svi govore zbog državne politike posle 1947; u pitanju je jezik severa zemlje, i premda je nategnuto reći da bez Britanaca hindi ne bi bio službeni jezik, treba reći da je pre njih, za vreme Mogula, to bio farsi, pa se zato to ne može ni sporiti.

Pored hindija, zvanični jezik Indije je takođe i engleski, i njime se govori čak i u višepartijskom parlamentu, koji je, dakle, i sam britanska zaostavština. Ali više od svega, britanska zaostavština bi mogla biti sama Indija — pre Britanaca, sem tokom kratkog, veoma kratkog perioda Mogulske carevine, koji je trajao svega nekoliko godina, Indija uopšte nije bila jedinstvena zemlja.

Vinston Čerčil je govorio da pre Britanaca nije postojala indijska nacija, da je „Indija geografski pojam, jedinstvena nacija ne više nego što je to ekvator”; to nije u potpunosti netačno, Indija je zaista bila koncept, kao što je Italija bila koncept, realizovan sredinom 19. veka; i da nije bilo britanske uprave, danas možda uopšte ne bismo imali Republiku Indiju.

Amartja Sen osporava tu tvrdnju, ne zato što je netačna, već zato što ne možemo predvideti kakav bi istorija tok imala bez uplitanja Britanske imperije; možemo nagađati da bi, da nije bilo Engleza, možda Marate uspele da ujedine potkontinent, ali ne bez niza skupih ratova koji bi se razvukli do duboko u 19. vek, a to je već hvatanje poslednjeg voza za izgradnju jedinstvene nacije, kao što smo mogli videti na evropskim primerima.

S druge strane, to što je Trećom bitkom kod Panipata 1761. Avganska carevina potukla Marate, nakon čega se Maratska carevina pretvorila u labavu konfederaciju (i ubrzo potom postala lak plen Istočnoindijske kompanije), ne uliva poverenje u njihovu sposobnost da, bez Britanaca u jednačini, ujedine Indiju.

Svakako bi prvo Marate morale da obnove jedinstvso, i tek onda da zaposednu ostatak Indije, tj. i onih cirka 40% teritorije koju nisu kontrolisali na svom vrhuncu.

Previše je to uslovljenosti, pa je vrlo moguće da bismo danas, umesto Indije, Pakistana i Bangladeša, na tom prostoru imali mozaik državnih entiteta, ne mnogo različit od Evrope, ne mnogo različit od Balkana. Nerado se služimo tom antibalkanskom frazeologijom, ali, možda bi Indija bila „balkanizovana”.

(Telegraf.rs)