Turci su Srbima 350 godina gospodarili baš s ovog mesta: Ovo je Topkapi-saraj, dom osmanskih sultana

Od dvorane koja je služila samo za obrezivanje sultanovih sinova, i potencijalnih naslednika, preko pozlaćenog kaveza kupatila sultanije-majke do Dvorišta miljenica, pred vama su samo neke od prostorija ovog veličanstvenog dvorca

Tokom najvećeg dela svoje vladavine, od 1465. do 1856. godine, sultani iz kuće Osmanove su turskom carevinom upravljali iz palate Topkapi, koja je, pored svoje političke uloge, bila i mesto za život, za svetkovine, za zabavu nekih 4.000 ljudi, koliko je tu boravilo na vrhuncu moći te države.

Na bezmalo 700.000 kvadratnih metara uz obalu Bosfora, dvorski kompleks se sastoji od građevina raspoređenih u četiri glavna dvorišta, uz mnoga manja; tu su stambeni paviljoni, bogomolje, pekare, bolnice, kovačnice, harem, u kojem su živele sultanove žene i konkubine.

Preporučujemo

Izgradnja Topkapi-saraja počela je 1459. po nalogu Mehmeda II Osvajača, šest godina nakon što je zauzeo Konstantinopolj, ali je tokom vekova proširivana i dograđivana, najviše 1509, kada je renovirana posle snažnog zemljotresa, kao i 1665, nakon požara.

To je otprilike vreme kada počinje i da gubi značaj koji je dotad imala, budući da su sultani sve više boravili u novijim palatama koje su gradili uz samu obalu moreuza.

Taj trend je kulminirao pomenute 1856. kada je Abdulmedžid I za primarnu rezidenciju odredio palatu Dolmabahče, sagrađeno po uzoru na evropske dvorove, a sve u sklopu osmanlijskih napora da „evropeizuju” zemlju, što je, paradoksalno, već samo po sebi bilo simptom propasti carevine.

Palata Topkapi je dugo bila poznata kao Carska nova palata, a svoje sadašnje ime je dobila za vlade Mahmuda I, sredinom 18. stoleća, kada je na nju prenesen naziv obalske palate koja je stradala u požaru; „topkapi” na turskom znači „top-kapija”, tj. „topovska kapija”.

Topkapi-saraj je trenutno muzej i jedna od najvećih turističkih atrakcija Istanbula. U njenim riznicama se mogu pronaći brojne islamske relikvije, poput Muhamedovog plašta i mača, ali i mnoge hrišćanske, poput hrvatskog Hrvojevog misala, pisanog na glagoljici. Od 1985. se nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine i pod zaštitom je te međunarodne organizacije.

(Telegraf.rs)