Kažu da komunisti nisu imali uporište među Srbima, a na sahranu komuniste 1939. došlo 15.000 Čačana

Kao 17-godišnjak, dr Dragiša Mišović je pristupio srpskoj vojsci, s kojom je prešao Albaniju. Posle rata je postao ugledni lekar u međuratnom Čačku. Pored toga što većini svojih pacijenata ništa nije naplaćivao, siromašnima je čak i sam kupovao lekove. Takav je bio zato što je bio komunista, ili je bio komunista zato što je bio takav. Na kraju je postao žrtva monarhističkog režima

Predstavljanje pobede komunista u Srbiji i Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata kao nekakve strane zavere, kao nečega do čega ne bi došlo da nije bilo uplitanja sa strane, jer tobože komunisti nisu imali nikakvo uporište u srpskom narodu — zasniva se na kompletnom ignorisanju međuratne istorije.

Preporučujemo

Još pre osam godina pisali smo o pobedi komunista na lokalnim izborima u Beogradu i čitavom nizu velikih srpskih gradova, nakon čega im je zabranjeno delovanje, pa je besmisleno i govoriti o stepenu njihove popularnosti, kada nije bilo slobodnih anketa.

Pre četiri godine smo pisali i o slučaju Božidara Boška Petrovića, sprskog pilota i komuniste, koji je poginuo u ranoj fazi Španskog građanskog rata, u kojem je bio dobrovoljac, a koji je takođe bio fudbaler SK „Jugoslavija”, kojem je čitav stadion klicao iz razloga o kome više možete pročitati ovde.

Sličnu počast doživeo je i dr Dragiša Mišović, čije je ime poneo Čačanski NOP odred, formiran već 12. jula 1941. i čije ime danas nosi KBC na Dedinju. Rođen je 4. marta 1898. u Kulinovcima, selu kod Čačka, i imao je 16 godina kada je pristupio srpskoj vojsci u Velikom ratu, s kojom je potom prešao preko Albanije. Budući živ i premlad, država odlučuje da ga poštedi, šalje ga u Nicu, gde je osnovana srpska gimnazija, u kojoj Mišović maturira 1917. kao drugi u klasi od 600 učenika.

Posle rata ostaje u Francuskoj i upisuje studije medicine, ali biva izbačen zbog učlanjenja u Komunističku partiju Francuske, ili možda zato što je postao predsednik jednog udruženja koje je okupljalo naprednu omladinu; ukinuta mu je i stipendija, ali umesto da klone duhom, odlazi u Prag, gde nastavlja studije na Karlovom univerzitetu, i gde 1925. postaje doktor medicine, s diplomom koju nostrifikuje januara naredne na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

Potom se vraća u zavičaj i u Čačku otvara ordinaciju; najvećem broju svojih pacijenata, ova ljudina ne naplaćuje ništa, nekima čak sam plaća lekove, ako vidi da neko ne može da ih priušti. Borac je protiv diktature kralja Aleksandra, iako je slabog zdravlja, i svako konfrontiranje ga može zapravo koštati života, ako bi ga podlegli mučenju.

1935. godine dr Mišović u Čačku osniva antifašistički pokret „Narodni front slobode”, po ugledu na onaj francuski, što u taj srpski grad dovodi jednom prilikom i Ivona Delbosa, francuskog ministra spoljnih poslova u vladi Leona Bluma.

Na čuvenom zboru u hotelu "Kasina" u Čačku 1938. godine, dr Mišović kaže:

„Protiv nas je prosuto more laži i danas će se još toliko prosuti. Kažu da smo mi plaćenici Moskve, a mi smo samo verni potomci Hajduk Veljka, Tanaska Rajića i drugih naših slavnih predaka, koji su se borili za slobodu svoga naroda, a mi tu borbu samo nastavljamo. Mi izjavljujemo da nećemo dozvoliti da nam komanduje ni Rim, ni Berlin, ni Moskva.

Nama se prebacuje da smo protiv privatne svojine, međutim, mi najviše poštujemo privatnu svojinu pod uslovom da je ta svojina stečena isključivo svojim radom i znojem. Nama se podmeće da smo za krv, revoluciju, a mi, bez ikakvog straha i plašenja, otvoreno proglašavamo da mi nismo ni za kakvu krv, jer nam je svaka kap krvi radnog čoveka isuviše i draga i skupa. Mi hoćemo da izvojujemo pravo slobode i hleba za sve. Mi nećemo da robovi postanu gospodari, a gospodari robovi, već hoćemo da svaki čovek ima obezbeđenu egzistenciju pod jednakim uslovima i da hoće da radi”.

Bugarskim studentima jednom prilikom veli:

"Mi moramo poći sasvim novim putevima ako ne želimo da se ceo svet pretvori u jednu veliku ludnicu kao što beše 1914. godine. Trinaest miliona kostura, ratnih žrtava razbacanih po Evropi, dvadeset miliona prosjaka luta i prosi. To su rezultati rata. Nema pobednika i pobeđenih. Svi smo pobeđeni. Jedino liferanti i fabrikanti oružja koriste se ovim ogromnim morem krvi vaših i naših najboljih očeva i braće.

Oslobodimo se okova, skinimo mržnju sa očiju, sagorimo sve stare i otrcane pojmove koji nam još zakrečavaju lobanje. Prihvatimo novi ideal — ideal spasa, slobodne savesti i najčistijeg morala, bratstva među narodima. Braća smo, to ne treba dokazivati. Sve nam je zajedničko — i prošlost i zajedničke nesreće koje smo preživeli pogreškom nekoliko ljudi.”

Krajem te 1938. godine dr Dragiša Mišović biva uhapšen i kao „politički” prebačen u zloglasnu beogradsku Glavnjaču; prilikom jednog transporta 16. januara 1939, automobil u kojem se nalazio udario je tramvaj, i naneo mu teške telesne povrede, zbog kojih je dva dana docnije preminuo u Opštoj državnoj bolnici, u koju je primljen bez svesti.

Ima ih koji misle da je saobraćajna nesreća ili inscenirana ili izmišljena, i da je prosto podlegao povredama koje mu je nanela policija — što je daleko od neverovatnog. Istinu o okolnostima njegove smrti možda su i uspeli da sakriju, ako su imali nešto s tim; ali istinu o njegovoj sahrani, kojoj je prisustvovalo 15.000 ljudi iz Čačka i okoline, nisu mogli: bila je to najveća sahrana u tom gradu posle one vojvode Stepe.

Nisu svi prisutni bili komunisti ili simpatizeri komunista, daleko od toga; ali svi su bili poštovaoci lika i dela dr Mišovića, svedoci njegovog čovekoljublja, i niko među njima nije njegovo komunističko opredeljenje smatrao za minus, niko ga zbog toga nije omrznuo da mu ne dođe na sahranu, a to već mnogo govori o odnosu Srba prema ilegalnoj KPJ.

Pritom je svako od prisutnih znao je da je ovaj bio uhapšen, svako je znao da je policija, posredno ili neposredno, dovela do njegove smrti; i svako je bio svestan da prisustvo na toj sahrani znači bunt prema režimu, i da sa sobom nosi izvestan rizik.

Uzevši u obzir ovo, kao uostalom i popularnost starih radikala 1870-ih i 1880-ih, kada su, kao još uvek socijalistička stranka, bili ubedljivo najpopularnija u zemlji, kao i ono što smo na početku teksta pomenuli — tvrditi da su komunisti 1941. niotkuda pokrenuli ustanak a da tobože nisu imali nikakvo uporište u srpskom narodu — nema veze sa stvarnošću. Bili vam oni simpatični ili ne.

(Telegraf.rs)