Zašto su na dan pada Carigrada svi trčali u Aja Sofiju: Evo zašto ne treba verovati proročanstvima

Tokom prve polovine 15. veka nisi morao da budeš vidovit da bi znao da je pad Carigrada pod Turke prilično realan ishod tekućih procesa, sve kad se uzme u obzir. Takvu situaciju iskoristili su lažni proroci, koji su igrali na kartu najvećih narodnih strahova, ali najavljujući preokret u poslednjem trenutku...

Na vrhu Justinijanovog stuba na Avgustejonu, ceremonijalnom carigradskom trgu smeštenom na prostoru između Aja Sofije i Velike palate, nalazila se konjanička statua cara, s orbom u levoj ruci, i podignute desne koja maše u pravcu Azije: tumačeno je to kao zaustavljanje pretnji što su Rimljanima dolazile iz tog pravca, prvo od Sasanida, potom Arabljana, onda Seldžuka, konačno Osmanlija.

Orb je vremenom, posebno u nevizantijskim tumačenjima, počeo biti shvatan kao jabuka, a i sami Grci su izgleda, iz nekog razloga, počeli da ga tumače kao simbol turske mitske pradomovine, možda zato što se krst sa kugle slomio, ili na neki drugi način nestao.

Preporučujemo

Orb je pao sa statue 1316, i zamenjen je devet godina kasnije, ali je ponovo pao 1427. — novi pokušaj da se podigne i vrati na mesto propao je 1435, što je većinu ubedilo u istinitost proročanstva po kojem je gradu suđeno bilo da padne pod Turke, koji su, sa svoje strane, bili ubeđeni da je „crvena jabuka”, kako su nazivali orb, simbol samog Carigrada, koji im je zbog toga namenjen.

„Crvena jabuka” je postala i simbol vojne i političke nadmoćnosti islamskog kalifata naspram hrišćanske carevine: u očima onih koji su u to verovali, potvrda je stigla 29. maja 1453. godine, kada su Turci napokon probili bedeme, što je izazvalo da se ogromna reka građana slije ka Avgustejonu i uđe u Aja Sofiju.

Zašto? Čemu su se nadali, ima li to neke veze sa neodređenom verom da će ih Bog zaštititi baš na tom, najsvetijem mestu pravoslavlja, tom srcu pravoslavlja, toj crkvi koja je tog dana poslednji put bila crkva?

Ne baš. Ima veze s proročanstvima kojima su razni vidovnjaci i proroci, tokom dugog niza godina, trovali narod, piše Laonik Halkokondil, najavljujući da će Turci prodreti u grad i u velikom broju pokuljati ulicama, i seći Rimljane sve do Justinijanova stuba.

A onda će se na tom mestu s neba spustiti anđeo s mačem u ruci, koji će predati nekom beznačajnom, sirotom i skromnom čoveku, sasvim slučajno tu zadešenom, govoreći mu: „Uzmi ovaj mač i osveti Gospodnji narod”, i tim činom ga krunisati za novog cara. Ovaj će udariti na Turke i povesti za sobom Rimljane, masakrirajući neprijatelja, proterujući ga iz svih gradova na zapadu i istoku, goneći ga sve do Persije, sve do mesta poznatog kao „Usamljeno drvo”.

Kada neko pravu veru zameni praznoverjem i sujeverjem, kada pokušava da predvidi Božiju volju, onda počne i da veruje u stvari poput ove; iz istorije znamo da se ništa slično nije desilo, Konstantinopolj je pao i još uvek je pod Turcima, Aja Sofija je bila džamija do međuratnog perioda, onda muzej, sad ponovo džamija.

Njena sudbina je dobro poznata, a manje sudbina ljudi koji su se u njoj zadesili prilikom turskog zauzeća Grada. Georgije Sfrances, jedan od zapovednika njegove odbrane, kaže da su stariji u crkvi ubijeni, a mnogi drugi silovani, ne samo žene, već i muškarci, kao i deca oba pola, nakon čega su poslati u roblje.

I ne samo na tom mestu; kaže Sfrances: „U svakoj je kući bilo jadikovanja i plača, vriske na raskršćima, tuge u crkvama; stenjanje odraslih muškaraca i vriska žena bili su pratnja pljački, porobljavanju, razdvajanju i silovanju”.

(Telegraf.rs)