Sve oči su uprte u Gazu, ali se oko Jerusalima svet vrti: Kome pripada i kakav mu je pravni status?

Sto godina već traje borba između Jevreja i Palestinskih Arapa, koja ovih dana doživljava svojevrsni vrhunac. Iako se svi nadamo da će oružje prestati da grmi i da će dve strane sesti za sto, retko ko misli da je to više uopšte moguće, posebno imajući u vidu da Palestince, kao glavna politička sila, trenutno predstavlja jedna teroristička organizacija. U fokusu je sada Pojas Gaze, ali nikada ne treba smetnuti s uma da je Jerusalim zapravo najvažniji

Pravni status grada Jerusalima, tj. odgovor na prosto pitanje čiji je, trenutno se nalazi u drugom planu, zbog onoga što se odigrava u Pojasu Gaze, ali zajedno sa Zapadnom obalom, vrlo brzo će se naći u fokusu, zato što se sve zapravo vrti oko tog grada, te jevrejskih i muslimanskih svetih mesta koja se u njemu nalaze i neposredno dodiruju — hrišćanske svetinje, u sadašnjim okolnostima, nisu politički relevantne pa ih ne pominjemo.

Odgovor na pitanje čiji je Jerusalim dugo je bio jednostavan: od 1517. pa do pred kraj Velikog rata, bio je sastavni deo Osmanske carevine, sve dok ga britanske snage nisu zauzele 11. decembra 1917; šest godina kasnije od Lige naroda su dobili upravu nad čitavom Palestinom, poznatu kao Britanski mandat nad Palestinom, u okviru kojega se nalazio i Jerusalim, u kojem su Jevreji 1887. postali apsolutna većina.

Preporučujemo

Jevreji su kao manjina sve vreme živeli na prostoru Svete zemlje, i uprkos svim izgonima, progonima i pogromima, u svakom trenutku je bilo barem nekoliko hiljada njih da „baklju” drže upaljenom; postoje Jevreji čiji preci ni u jednom trenutku nisu napustili Svetu zemlju, kao i oni koji su izganjani i vraćali se u rimsko doba, ili izganjani i vraćali se u srednjem veku, ili se vraćali i zbog pogroma ponovo odlazili od 16. do 19. stoleća.

Oko polovine današnjih Izraelaca su Aškenazi, potomci onih koji su se naselili u pet ili šest velikih cionističkih talasa iz Evrope i Severne Amerike, od 1882. do 1948, dok su druga polovina Sefardi i Mizrahi, Jevreji s Bliskog istoka koji su ili već vekovima u Svetoj zemlji (manjinski), ili su posle 1948. prognani ili izbegli iz arapskih i drugih muslimanskih zemalja.

Dakle, demografska slika Palestine potpuno je izmenjena od kraja 19. do polovine 20. veka; imajući u vidu to, kao i Holokaust, Generalna skupština Ujedinjenih Nacija izglasala je dvotrećinskom većinom 1947. plan podele Palestine na dve države, jevrejsku i arapsku (u Evropi je protiv bila samo Grčka, i Turska ako je računamo za Evropu, dok su uzdržane bile samo Velika Britanija i Jugoslavija).

Po istom planu, shvatajući važnost Jerusalima za sve tri avramovske religije, a želeći rešenje koje bi bilo garant jednakih prava za sve, Sveti grad je trebalo da bude „Corpus separatum”: zasebni pravni i politički entitet, različit od okruženja, ali bez punog suvereniteta, i pod upravom UN, slobodan za sve tri religije.

Jevreji su prihvatili plan, u čijem su pisanju učestvovali; palestinsko rukovodstvo je prvo odbilo da učestvuje u izradi plana, a zatim odbilo i sam plan, želeći celu zemlju a ne dve države (stvar je sada obrnuta: sada je Palestincima dobar i plan o dve države, dok su Izraelci oni koji to ne žele), nahuškano i osokoljeno podrškom Arapske lige, čiji su zvaničnici praktično pretili da će fizički eliminisati jevrejsko prisustvo u toj zemlji.

Usledio je prvo građanski rat u Palestini a zatim i rat arapskih zemalja protiv Izraela, koji je iz svega izašao kao ubedljivi pobednik, zahvativši na kraju čak i one delove Palestine koji su po planu UN bili dodeljeni palestinskoj državi; s tih teritorija većina Palestinaca je izbegla, neki u Pojas Gaze, neki u Liban, neki na Zapadnu obalu i u Istočni Jerusalim, neki dublje u Jordan, koji je okupirao dve potonje teritorije.

Izrael je zatim anektirao Zapadni Jerusalim, objavivši da je Jerusalim kao celina njegov nedeljivi deo, dok je Jordan anektirao Istočni. Ali dok Izraelu niko nije priznavao suverenitet nad bilo kojim delom Svetog grada, Jordanu je to na njihovom delu priznavao samo Pakistan (neki izvori pominju i Veliku Britaniju, što nije nemoguće, imajući u vidu ponašanje Britanije tokom Prvog izraelsko-arapskog rata).

Šestodnevni rat 1967. bio je ponovljena priča. Arapske zemlje su planirale sveopšti napad na Izrael, koji je to saznao i pokrenuo preemptivni (ili preventivni, zavisi od ugla gledanja) napad, preduhitrivši i iznenadivši svoje neprijatelje, okupiravši Golansku visoravan (deo Sirije), Sinajsko poluostrvo i Pojas Gaze (delovi Egipta) te Zapadnu obalu i Istočni Jerusalim.

Posle Jomkipurskog rata 1973, kada su Egipat i Sirija iznenadile jevrejsku državu, koja je iz svega ipak izašla kao pobednik, Izrael je 1979. sklopio sporazum s Egiptom i do 1982. se povukao sa Sinaja, dok se Kairo još ranije odrekao Pojasa Gaze u korist Države Palestine, koja je trebalo da se obrazuje, ali nije, i koja, mada članica UN, postoji više kao pravna fikcija, nerealizovana i nekonsolidovana državna organizacija; istovremeno, Jordan se u korist Palestine odrekao Istočnog Jerusalima i Zapadne obale.

Kakav je onda pravni status Jerusalima?

Zavisi koga pitate.

Realistična međunarodna zajednica smatra Istočni Jerusalim okupiranim delom Palestine, ali striktno iz ugla UN, u skladu s prvobitnom rezolucijom, ni Izrael ni Palestina nemaju zapravo ingerencije ni nad jednim delom Jerusalima (stvari se brzo menjaju i teško je reći kakvo je sada stajalište ove ili one svetske sile, ali u skladu s ovim, doskoro su EU, Velika Britanija i Rusija smatrale da je Jerusalim „Corpus separatum”, i sem SAD, niko ne priznaje Jerusalim za izraelsku prestonicu).

Iz ugla Izraela, Jerusalim kao celina pripada njima: posle Šestodnevnog rata, oni su proširili svoju jurisdikciju na Istočni Jerusalim sa Starim gradom, i obavestili UN da se ne radi o aneksiji već administrativnoj integraciji, što je Savet bezbednosti osudio; jula 1980. Kneset je izvršio formalnu aneksiju i izglasao da je „Jerusalim, čitav i ujedinjen, prestonica Izraela”, što je Savet bezbednosti proglasio ništavnim.

Što se Izraela tiče, tvrdnja da je Jerusalim „Corpus separatum” nema uporište u međunarodnom pravu; oni smatraju da je plan Generalne skupštine UN bio samo neobavezujući predlog, koji je obesmišljen arapskim odbacivanjem, i napadom na teritoriju koja je po njemu pripala Jevrejima (povezano s tim, Izrael smatra da nikakav legitimni suverenitet nije bio uspostavljen nad Zapadnom obalom i Pojasom Gaze posle likvidacije Mandatne Palestine, zbog čega ne priznaje primenjivost Ženevske konvencije na tim teritorijama; to se reflektuje i na stav prema entitetu „Država Palestina”).

Iz ugla Palestine, Istočni Jerusalim je skupa sa Hramovnom gorom njen neotuđivi deo i prestonica (faktička i privremena je Ramala, grad na Zapadnoj obali), a čak i Zapadni Jerusalim bi mogao da bude predmet pregovora što se stalnog statusa tiče, mada su otvoreni i za mogućnost da Jerusalim kao celina postane otvoreni grad, kako je zamišljeno u onoj rezoluciji koju je njihovo rukovodstvo odbacilo svojevremeno, kada je mislilo da može da dobije sve.

Međutim, sve navedene pozicije zvanične Palestine mogle bi biti izmenjene vrlo brzo, a neke možda već jesu, zato što događaji koji se odvijaju pred našim očima, prestižu donosioce odluka, tektonski menjaju političku arhitekturu Bliskog istoka, na predvidljiv ili nepredvidljiv način, zavisi od toga koliko ste dobar analitičar, ili koliko mislite da ste dobar.

(Telegraf.rs)